fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Пејзажи обиљежени траумом

pejzazi.jpgОва нова фотографска књига изнимне jе љепоте, а о страшноj теми. Умjетница Сандра Витаљић (предаjе Теориjу фотографиjе на Академиjи драмске умjетности у Загребу; докторирала jе на гласовитоj прашкоj Филмскоj академиjи, награђена jе двjема проминентним стипендиjама у САД-у…) снимила jе наша ратна стратишта да прикаже како данас изгледаjу и што се с њима догодило. Обишла jе, приjе свега, она мање позната, о коjима само понекад чуjемо у новинама или их неки идеалист – попут покоjног Анте Земљара – жели истргнути из политички наметнутог заборава.

Наjвеће такво “заборављено” мjесто у књизи су логори Слана и Метаjна на Пагу, гдjе су у само два мjесеца 1941. усташе убили између 15 и 18 тисућа Срба и Жидова. Данас jе то необиљежено, пусто мjесто, камењар на коjем jе сунце одавно избрисало све. Друга не-мjеста су, пак, гласовита: Јасеновац, Дотршчина (коjа jе данас девастирана, иако jе ондjе убиjено замало пола загребачке интелектуалне елите, од Отокара Кершованиjа до Аугуста Цесарца)… Ништа страшниjа а далеко од очиjу jе фоjба Голубинчина краj Ракља у Истри. У њу су, штуро нас обавjештава умjетница, партизани бацили више од 2.000 њемачких ратних заробљеника – “по неким изворима”, jер фоjбе не спадаjу у стратишта о коjима се жели чути. Ниjе се, донедавно, жељело чути ни за Голи оток.

Док jе Загреб спавао…

У књизи се Други свjетски рат претапа с ратом и сумарним егзекуциjама деведесетих. Кад jе све опет кренуло испочетка, само у ауторичиноj генерациjи: Пакрачка Пољана, Бучjе, Сисак, Овчара…

Средишње мjесто у књизи заузима Адолфовац, чиjу jе снимку ауторица поновила и на овитку. И на Медведници су, у међувремену, све прекрили “ружмарин, сњегови и шаш”: грмље, сухо лишће, напуштеност на мjесту некадашње планинарске куће, поjма недjељних излета за Загрепчане. Данас, мjесто инфамног: овамо су, док jе Загреб спавао, доведене и убиjене Мариjа Зец и њезина дванаестогодишња дjевоjчица Александра. Сандра Витаљић jе прецизна: било jе то 27. просинца 1991. око 23 сата. Претходно им jе пред очима убиjен отац, у кући на Трешњевци. С малом Александром, поновило се слање у смрт мале глумице Лее Деутсцх: смрт jе оба пута маjстор из Загреба. Екипа егзекутора имала jе базу на Велесаjму. Ауторица их наводи поименце, међу њима jе била и jедна жена.

С друге стране, љепше не би могле бити храстове шуме на стрминама око Блеибурга, сисачки спрудови у магли, jасеновачки парк Богдана Богдановића, валовите оранице код Ловаса, романтична плоха рибњака у Пакрачкоj Пољани. Лиjепа наша страшна домовина. “Проблем” с овом књигом jе што jе Сандра Витаљић врхунска фотографкиња, а краj слика онда читамо реченице попут: “У више наврата, чувари рибњака су у зору налазили лешеве коjе jе вода избацила”; “На мjесном гробљу налазила се масовна гробница из коjе jе ексхумирано 68 жртава”; “Касниjе су багерима ископали рупе уз обалу и затрпали све побиjене…”

Далека утjеха жртвама

“Пеjзажи на фотографиjама обиљежени су траумом”, вели ауторица у кратком поговору, и завршава осjећаjем живота jедне генерациjе (коjе, заправо, већ по реду?): “Неплодна тла односи се на немоћ да се суочимо с духовима прошлости и кренемо даље, него се стално вртимо у кругу међусобне мржње и оптуживања.”

Теоретичарка Светлана Слапшак у предговору jе нескривено одушевљена: “Ове фотографиjе нису само горко опомињање, већ jасно контекстуализирано политичко дjеловање.” Блиске су jоj филму “Схоах” Цлаудеа Ланзманна, у коjем такођер нема слика мртвих тиjела, премда говори о наjвећим нацистичким стратиштима. Снимке Сандре Витаљић тумачи као опћи културни чин, “путоказе за архиве, теренско истраживање, опипљив академски рад и, затим, за ултимативну грађанску храброст”. Штовише, оцjењуjе “Неплодна тла” као “еуропски jасан културни улаз у истраживање одговорности, што jе jедини начин да се преживи будућност, али и jедина мjера за уређивања садашњости”. Дакако, Светлана Слапшак jе и скептична: “Сандра Витаљић дефинитивно тражи превише.” Не само с обзиром на нас, него и у погледу “еуропскога културног лицемjерjа”. Мисли да би се оно итекако могло побринути “да њено дjело буде проматрано искључиво умjетнички“.

Пред нама jе, дакле, и политичка и умjетничка књига. У “Биjелоj сериjи” Еикон студио ове jе године издао и књиге сувремених хрватских фотографа Хассана АбделгханиjаЂаниjа Целиjе и Јелене Вукотић. “Неплодна тла” за препоручити су свакоме тко пази да у кућноj библиотеци има важне књиге. И за школске библиотеке jе ова књига, за (jош) невину дjецу: jер, овако брижно снимана и издана, дjелуjе као нека далека утjеха жртвама.

 

Пише: Ненад Поповић

 

Извор: НОВОССТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: