Peć, grad zakatančen za jedanaest Srba

Podno Prokletija do rata je u samom gradu bilo više od 18.000 Srba i Crnogorac koji su pobegli zbog albanskog terora

Peć– U rano jutro, dok je još duvao noćnik sa snežnih Prokletija, stižemo u Peć, nekada srpskocrnogorsko srce Metohije. Sada je to grad pod svojevrsnim katancem za jedanaest Srba, koliko ih samuje u Patrijaršiji, u Crkvi Svetog Jovana, u Ulici srpskoj i gore na periferiji, kod Instituta za poljoprivredu.

Uzdigle se Prokletije, hukti plahovita i hladna Bistrica, nadošla ozgo iz Rugovske klisure. Sunce izgrejalo, reže, kao sve u varljivom martu.

Otključava se kapija Crkve Svetog Jovana, do temelja porušene i spaljene u martu 2004, kad je gorelo Kosovo.

Planulo je tada i sve što je srpsko u Metohiji.

– Prvi sam sveštenik koji je došao posle rata. Ovde u Patrijaršiji ima nas osmoro. Sa suprugom sam i troje dece, od kojih je najmlađem godinu i po. Tu je i sveštenik Slobodan Marković, sa suprugom i maloletnim sinom. Teško nam je, nema Srba. Na liturgijama smo samo mi – kaže nam u porti crkve otac Nikola Stanić, koji je do dolaska u Peć bio đakon u jednoj od pravoslavnih svetinja kraj Gnjilana.

Tiho priča otac Nikola, ne skrivajući tugu što crkvena zvona ne zvone za sve one koji su do 14. juna 1999. bili u ovom gradu naslonjenom na prokletijske masive.

Kazuje otac Nikola da u crkvu skoro niko ne dolazi. Srbi iz grada ponekad naiđu, ostareli su i onemoćali, zatvoreni u svoja nesigurna četiri zida, retko su kad van kapija.

Lepo uređena porta. Uz samu ogradu stoletni borovi, uzdigli se ka nebu, vedrom i bistrom kao oko.

– Nov je konak, sagradili smo ga, sve u nadi da će neko prenoćiti. Nema nikog, nijednom tu nijedna pravoslavna duša nije zanoćila. Policija nas čuva danonoćno – opet, kao za sebe, tiho i mučno, govori otac Nikola, kojem, kako reče, mnogo teško pada što mu deca ne znaju za igru sa ostalom decom, ne znaju za tobogan, ljuljašku, za dečju ciku, gradsku vrevu, za onaj metež koji je na samo nekoliko koraka od glavnog šetališta.

Otac Nikola, kao i otac Slobodan, na ulicu ne izlaze u mantiji.

– Da ne upadamo u oči. Sklanjamo se, koliko god možemo – poverava se, dok za nama zaključava niska, metalna vrata ove svetinje, koju, kao ni njih koji su zarobljeni u gradu bez Srba, niko u poslednje dve godine iz Beograda nije posetio.

Odmahuje glavom, žao mu je i teško, što „Srbije nema”.

Na zakazanom mestu, gde je korzo, već vrvi od ljudi, smeh se čuje iz kafića, mnogo je prosjaka. Ne progovaramo, neki čudan i težak osećaj steže grlo. Nigde na tom trgu, odvajkada znanom kao korzo, nema srpskog glasa.

Čekamo da uz Patrijaršijsku ulicu, zvanu i Srpska, odemo do Rumene Ljubić, zašle u devetu deceniju, koja sama broji mučne i zlokobne dane. Čujemo, stalno joj kamenicama gađaju prozore, pritiskaju je da u bescenje proda kuću. Kažu neće, hoće da dočeka „sudnji dan” tu gde je skoro čitav život provela. U gradu budu i Ranko Jokić, Verica Lazović i Ljubica Obradović. Svi oni imaju kuće u Srpskoj ulici, sada Ulici Madlen Olbrajt.

Ali, oni nisu stalno u Peći, kasnije to čusmo, jer nam je otac Nikola sve Srbe poimence nabrojao.

Trže nas telefonski poziv. Ne možemo do Rumene, a ni do Radoja Praščevića i njegove supruge. Tako je to u ovom gradu zakatančenom za Srbe. Sam ne možeš, a ne smeš nikoga da pitaš.

Akcenat odaje…

Kao da se Prokletije svališe!

U opštinskoj zgradi, smeštenoj u centru, preko mosta na smaragdnoj Bistrici, Gazmend Muhađeri, prvi čovek opštine, kaže da mu nije poznato koliko ima Srba u gradu, ali da ih sreće, da su mu poznati i da razgovaraju. Pitamo ga ima li nade da se 18.000 Srba, koliko ih je do rata bilo u glavnom gradu Metohije, vrati. Odgovara:

„Bezbednost je dobra, mogu svi da dođu. Pravimo tri srpske kuće”, reče na tečnom srpskom jeziku. Kaže, pronaći će i one koji su kamenovali autobus koji je prevozio Srbe iz Beograda do Goraždevca.

O bezbednosti, o povratku, o ekonomskoj pomoći mladima razgovarao je Slavko Simić, predsednik Srpske, sa gradonačelnikom Peći, koji ne reče ili prećuta da se te tri srpske kuće ne prave u gradu. Podižu ih, saznadosmo, u jednom od povratničkih sela.

U Peći grade Albanci, na srpskoj zemlji. Kupuju, doduše, kuće, podižu višespratnice.

Nisu još kupili onaj prokleti kafić „Panda”, u kojem je 14. decembra 1998. rafalnom paljbom pokošena srpska mladost. Streljana su šestorica srpskih dečaka, 15 Srba je teško ranjeno. Za taj stravičan zločin nikad niko nije odgovarao.

Kafić, u kojem je još srpske, dečje krvi, niko neće da kupi. Iako piše „na prodaju”, strah od zle kobi je jači.

Već grabi dan ka podnevu. S Prokletija se naduo severac, Srbi ga zvali „mećavnik”.

Nosi miris davno zasađenih božura, miris vode kod Šadrvana, miris sveže pečenog bureka kod „Jadrana”.

Tu Srbi više ne zalaze.

Zazvoniše zvona na crkvi. Trže nas i neočekivani glas.

„Novinarka…” Primiče se čovek, odnekud znan. Beše to Slađan Pavlović (46), Srbin iz obližnjeg Belog Polja, krenuo da pita albanske opštinare „da čuva srpsko groblje”.

Do rata, radio je u komunalnom preduzeću, sad „prima minimalac iz Beograda”, Hoće nešto da „doprinese srpstvu”.

Zajedno grabimo ka Goraždevcu.

Reče, nije zaboravio kad smo mu zimus kupili crkveni kalendar u Visokim Dečanima!

Biljana Radomirović, POLITIKA