Павловић: Југославија је могла да опстане…

Искуства Југославије показују да само шира интеграција решава проблеме на овом простору и пацификује велике националне државе, сматра директор Института за савремену историју Момчило Павловић

Искуства Југославије показују да само шира интеграција решава проблеме на овом простору и пацификује велике националне државе, сматра директор Института за савремену историју Момчило Павловић.

Павловић сматра да је та држава могла да опстане да је била редефинисана на други начин, да се одрекла „комунистичког баласта“ и направила кохезионе факторе, привредне системе, јаке банке, образовни систем и да је кренула да улази у Европу.

„Балкански народи заглављени су између Истока и Запада и тај бег од Истока према западу траје два века. Ако Европа заиста жели да помогне, треба истовремено да интегрише те земље и диктира стандарде, а не да подржава једне насупрот других“, рекао је угледни историчар за Тањуг, поводом међународне конференције Београдски стратешки дијалог, на којој је један панел посвећен стогодишњици од потписивања Крфске декларације.

Павловић, међутим, истиче и да су и једна и друга Југославија створене у нерегуларним условима и на недемократски начин.

Кључна питања која Југославија, ако се посматра период од 1918. до 1992, није успела да реши јесу питање централне власти, као и облик уређења државе, а може се, каже, доћи до закључка, који се многима неће свидети: да је југословенска држава најјача и најефикаснија у време диктатура, свеједно да ли је краљева или Титова.

„Оног тренутка када се остало без јаке централне власти и кохезионих фактора земља се распала“, рекао је Павловић и додао да страним факторима није одговарала таква држава на том простору, те да су у Краљевини непријатељи били Италија, Немачка, Бугарска, а у Титовој Југославији – линија раздвајања истока и запада.

„Када су створени услови дошло је до распада. Проблем је што се земља распала у крви и да ниједно питање и даље није решено. Процеси који трају од разбијања југословенске државе и даље се настављају“, рекао је он.

Каже да Крфска декларација није направила Југославију, те да је, због опречних ставова које је изнео Никола Пашић, утврђено неколико тачака – да се створи заједничка држава, да буде слободна, демократска, уставна, парламентарна, на челу са династијом Карађорђевића.

Нарочито је, каже, било проблема око тога каква би та држава требала да буде – јединствена или федерална.

„Пашићев став је био да Срби у федерацији не могу да остваре своје интересе и да никада неће бити уједињени – није ли му историја дала за право данас, јер смо имали федерацију“, упитао је он.

С друге стране, то питање облика државе је, каже, одложено је за неко етапно решавање, наводећи да су врло брзо ратни догађаји убрзали тај процес.

„Направљена је та држава, али она још увек није била договорена и чврсто постављена“, казао је Павловић.

Према његовим речима, Краљевина Југославија је трајала од 1919. до 1941. године, а „комунистички рефлекс“ и поглед на историју је да се све што није ваљало односи на Краљевину Југославију, иако је то била озбиљна држава и покушавала да све те супротности помири.

Она је, каже, пропала ударом споља, не ударом изнутра.

Говорећи о околностима у којима је направљена та држава, Павловић је подсетио да је пре избора за уставотворну скупштину у децембру 1920. године направљено привремено народно предстваништво где су ушли посланици прератне Краљевине Србије.

Регент Александар, касније краљ, није могао да пристане да уставотворна скупштина разговара о томе да ли ће та држава бити монархија или република, казао је Павловић и навео да се то питање уопште није узело у разматрање на основу Крфске декларације и осталих договора.

Утврђено је, каже, да се питање монархије не поставља, премда је било захтева да буде република.

Уследио је Видовдански Устав и један у низу атентата на краља, када је полазио да га потпише, а испоставило се, додаје, да трагови тог атентата воде ка комунистичкој партији, која је била трећа партија по броју посланика у скупштини.

„У тим околностима, да не говорим о спољним околностима, направљена је та држава. Поставља се питање да ли је Пашић имао избора, да ли је Србија могла да заокружи своје границе, да ли је требало да прихвати Лондонски уговор…? То су све варијанте типа шта би било кад би било…“, рекао је он.

Додаје да је Србија имала понуде да заокружи сепаратни мир, имала је понуде да се исправе границе, али његово мишљење је, каже, да Србија није могла да сруши Аустроугарску, а да не направи заједничку државу: у противном, имала би још једну државу на њеним границама, а границе су Сава, Дунав и Дрина.

Напомиње да југословенска идеја није оргининално српска идеја и подсећа да је на позив Народног вијећа из Загреба, Сарајева, Далмације, српска војска ушла у те градове и ослободила их.

Та идеја је, додаје, нарочито поспешивана од дела црногорске политичке елите, значајних и знаменитих личности из Далмације, јер је Италија као велика сусед и јадранска сила имала амбиције да „загосподари“ и другом обалом Јадрана, затим политичке елите из БИХ и делом Хрвата и Југословена.

„Искрено су желели да ту идеју о заједничкој држави реализују и сви су веровали да је то један народ, једно стабло са три гране“, каже Павловић.

На питање које грешке су направили српски политичари када се формирала заједничка држава, он каже да Србија никада није имала неки велики избор, а да је један од њих био да се направи Краљевина Србија, међутим, велико је питање – у којим границама.

„Уопште не бих спекулисао са тим шта би било кад би било, јер то је домен фантастике, али оно што је реално, када је направљена та држава сматрало се да су Срби у таквој држави први пут уједињени и да могу да остварују своја права, као и сви други народи. И Крфска декларација је предвиђала три вере, да свако може да користи свој језик, писмо и да су сви људи равноправни“, рекао је Павловић.

Када се баца светло из садашњег тренутка на прошлост, испада да је то велика грешка и заблуда, међутим, како каже, они који су створили Југославију 1918. године је нису срушили 1941. године, већ је срушена ударом споља.

Комунисти, који су обновили Југославију на потпуно другим, федералистичким основама, па чак су, каже, ишли толико далеко да направе и покрајине на штету Србије, да би се сви народи по том комуситичком учењу ослободили велико српског угњетавања.

Главни идеолог и шеф за прављење новог Устава (Едвард) Кардељ када је размишљао како да се зове држава излистао је пет разилчитих назива – Сједињене државе Југославије, Уједињене државе Југославије. . ФНРЈ је дошла тек на крају.

Верује да то показује да су комунисти стварно мислили да је то скуп различитих држава које су ослобођене од „великосрпског угњетавања“ и да је то једна „динамичка федерација“ где су комунисти на власти и да су они изнад тих националних осећања, те да у ту федерацију може да се улази и излази.

„Та заблуда и то учење нарочито је коштало не само Југославију, него и све комунистичке федерације. То је опет у склопу победе запада, односно капитализма у хладном рату“, закључио је Павловић.

(Тањуг)

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Хрватовање на српским леђима | Јадовно 1941.

О Југи одлучивао „неко други“ | Јадовно 1941.

Како је СФРЈ систематски уништавана: Страх од српског питања …

Ратник кога је убила југословенска заблуда | Јадовно 1941.