Патриотска нит оца и кћерке

Ново Горажде – Једна од главних улица у Горажду, све до 1992. године, носила је име Ксеније Танасковић, а дуги низ година и општинско удружење жена у овом граду на Дрини.

Једнонационална бошњачка власт у Горажду, од 1996. године брише сваки историјски траг српског бивствовања. Тако своју улицу у Горажду губи и Ксенија Танасковић. Због чега и зашто, само је послератној и актуелној горажданској бошњачкој власти знано.

Ко је, у ствари, била Ксенији Танасковић, снаја из некадашње чувене горажданске трговачке породице?

Одмах по организовању масовног оружаног отпора српског народа горажданског и делова рогатичког и паљанског краја, 1941. године, и лоцирању устаника у село Вражалице, Ксенија Танасковић у Горажду организује Центар са сарадњу са устаницима. Доказујући на делу своје родољубље, Ксенија, иначе супруга Љуба Танасковића, познатог трговца и домаћина из овог места, још пре Првог светског рата прикупљала је пакете за шпанске борце, међу којима је био и њен брат Влајко.

У народу познатија као „сиротињска мајка”, јер је бројним акцијама и пре Другог светског рата помагала сиромашне и социјално незбринуте, Ксенија са првим устаничким данима преузима обавезу да снабдева лековима и санитетским материјалом и храном.

Није припадала комунистичком покрету, али је била доказани патриота, и била је изузетно цењена у горњедринском и романијском крају. Уосталом, због тога је после Другог светског рата међу првима и добила своју улицу у центру Горажда.

Патриотска Ксенијина нит враћа нас у дане Првог светског рата. Наиме, и њен отац Симо Беговић без сваке сумње заслужује речи помена.

Рођен је на Палама, гимназију је завршио у Сарајеву, а потом и богословију у Призрену. Као свештеник служио је у више парохија романијског краја.

Са појавом организованог отпора аустроугарском окупатору, прота Симо Беговић приступа „Младој Босни”, борећи се против угњетавања, прогањања и обесправљивања српског народа. Убрзо након сарајевског атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, прота Беговић доспева у тамницу са још 30 угледних Срба, којима се суди на такозваном Бањалучком процесу. И, наравно, по експресном поступку, у еуфорији аустроугарске одмазде према Србима родољубима, сви су осуђени на смрт.

После интервенције шпанског краља код аустроугарског цара Јосипа, осуђени Срби у Бањалучком процесу су помиловани. Тако им се смртна казна укида, али не и тешка тамница. Симо Беговић, заједно са српским родољубима, проводи пуне четири године у арадском затвору.

По повратку кући, 1918. године, прота Беговић наставља са службовањем у паљанској епархији, а његов углед код српских домаћина у овом крају постаје још већи, јер је својим примером показао како се бори за одбрану свог народа.

И, наравно, своје истинско родољубље преноси на сина Влајка, касније истакнутог шпанског револуционара у чину мајора, и кћерку Ксенију.

Ето, тако се заокружује родољубива и патриотска нит која у најкраћем објашњава ко је, у ствари, Ксенија Танасковић, Српкиња којој је, као и свим њеним сународницима, бошњачка власт у Горажду својим једностраним одлукама 1996. године одузела заслужено добијене улице.

Аутор: Славко Хелета

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Шта се десило у Сарајеву након атентата 1914.

Три Србина из Стоца: Мухамед, Мустафа и Махмуд

Јунаци (не)заборава СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ