Patrijarh srpski Gavrilo Dožić o zločinima koje su činile austrougarske trupe koje su se povlačile kroz Bosnu i Hercegovinu

Gavrilo Dožić (1881-1950), episkop pećki (potonji Patrijarh srpski) piše o zločinima koje su činili austrougarske trupe koje su se povlačile kroz Bosnu i Hercegovinu nakon sramotnog poraza u Cerskoj bitci, kada su potučeni od strane herojske i skoro goloruke srpske vojske:

„Nedavno sam se vratio iz Bosne i Hercegovine, kuda sam putovao sa drinskim odredom. Bio sam na nekoliko kilometara od Sarajeva. To što sam video nemoguće je opisati ljudskim jezikom. Naši dušmani u svojem divljaštvu, niskosti i surovim zverstvima prevazišli su Atilu i Alariha i sve užase istorije čovečanstva do 20. veka. Sve sveštenike, učitelje i sve viđenije Srbe u oblastima koje smo oslobodili oni su umorili pre našeg dolaska. Nisu ih ubijali kao što ljudi ljude ubijaju, no su im se bestidno rugali, okupljajući njihove porodice i na oči žena i dece mučili su njihova tela. One žene i decu, koji bi se usudili plakati gledajući mučenike očeve i muževe, premlaćivali su kundacima.

Video sam mnoge leševe dečice sa strašnim ranama od noža u trbuhu; to su Austrijanci na oči matera ubijali buduće slobodne građanine mnogostradalne Bosne i Hercegovine.

Ono što su Austrijanci činili sa srpskim narodom nijesu činili Dacije i Kaligula sa hrišćanima. Oni su činili sramna dela, kojih mora da se stidi hrišćanski narod. Kada sam došao u varoš Foču, nisam dospeo ni da siđem sa kola, a već su me okružile porodice nesretnih žrtava. Plač i vapaj umesto reči i pozdrava. Gušeći se u suzama, oni su me molili da opevam mnogobrojna tela, pošto u svim okružnim mestima nije ostao ni jedan sveštenik, koji bi mogao vršiti obred sahranjivanja. Prvi posao mi je bio da odem na austrijsko vojno groblje; na putu za tamo ležali su ubijeni Srbi. Na groblju nađemo mnogo grobova, jedni su bili već zatrpani, drugi otvoreni, a u njima leševi. To su bili: prota Foče Kočavić, sveštenik Vladimir Popović, dva učitelja i do trideset narodnih prvaka i seljaka. Što je najstrašnije, surove Švabe nagonile su žive da kopaju sebi rake, naređivali su im da legnu u nju, pa su ih ubijali, a oni koji su bili na redu morali su ukopavati svoju ubijenu braću i kopati raku za sebe… Ovakva zverstva su u Gorici, Čajniču, Rogatici, Trnovu i drugim mestima.

Nigde nismmo sreli sveštenika, niti učitelja, niti narodnog predstavnika. Na sve strane užas ljudske patnje. Ne mogu više da pišem o strahotama koje sam vidio u nesrećnoj Bosni i Hercegovini – ruka drhti i srce steže od užasa i jada…“

Radmila Radić. „Život u vremenima – Patrijarh Gavrilo (Dožić) 1881-1950 Beograd 2011. str 139-140

Izvor: Srbi u BiH