Patrijarh pred uzburkanim morem

Slika Uroša Predića čuvana je u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima. Odatle je sklonjena tokom Drugog svetskog rata i danas je u Patrijaršiji u Beogradu, u velikoj sali u kojoj patrijarsi čitaju božićnu i vaskršnju poslanicu Srpske pravoslavne crkve i gde se neretko održavaju prijemi. Upravnik Muzeja SPC, đakon Vladimir Radovanović objašnjava da je ovo najveća kompozicija u Predićevom opusu, površine oko pet kvadratnih metara. Bila je izložena i u Rimu, 1911. godine.

–  Samokritični Predić napisao je u svojoj „Autobiografiji“ da je slika prošla u Rimu nezapaženo, jer je, kako je naveo, pojava Meštrovića bacila sve u zasenak, kao i da je „užasna skerletna boja“ patrijarhove mantije remetila moderne harmonije, zbog čega je slika obešena iznad ulaza u jednu od sala. Kompozicija je svakako nastala pod uticajem zapadnog slikarstva, a u njenom osmišljavanju učestvovali su verovatno i patrijarhovi saradnici Ilarion Zeremski i protojerej Jovan Vučković – kaže Radovanović.

Simboličke predstave zgužvane srpske autonomije i bratoubistva, oživeće u stvarnosti dve godine kasnije. Odbacivanjem niza zakona jula 1912. godine praktično je ukinuta crkveno-prosvetna autonomija ugarskih Srba, a povicima „Proklet bio!“ upućenim patrijarhu Lukijanu na mitropolijskom zboru u Novom Sadu iz septembra iste godine narod je označio koga smatra krivcem za takvo stanje. Ipak, nešto drugo je sudbinsko na ovoj slici. Nešto u tamnoj, zlokobnoj pozadini: pobesnele, mračne vode.

Nabujale vode i besni talasi koji prete rušilačkom snagom imali su posebno mesto u sudbini poslednjeg karlovačkog mitropolita i patrijarha srpskog Lukijana. Govorio je on o njima već u svojoj pristupnoj besedi na dan kada je ustoličen za prvojerarha srpske crkve. Ta bura samo je jačala za vreme njegovog upravljanja srpskom crkvom i donosila nove poraze. Razdor između političkih predstavnika Srba i vrha SPC bio je sve veći, mađarizacija i ograničavanje srpske autonomije sve jači, a Prvi svetski rat približavao se kao neizbežan događaj.

Lukijan nikada nije dočekao da uvede brod srpske crkve „u ono tiho pristanište, u kojem nema ni bure, ni borbe, nego samo reda i rada“. Na putu ka toj utopijskoj luci, isprečili su se novi podivljali talasi, ovog puta planinske rečice Ahe u austrijskoj banji Bad Gaštajn. Patrijarh Lukijan otišao je u ovu banju na oporavak 1913. godine i  1. septembra nestao. Dopisnik „Pravde“ iz Budimpešte izveštavao je cenjene čitaoce da ima pouzdanu informaciju da je „njegova svetost“, navodnici su dopisnikov znak omalovažavanja, pobegao sa izvesnom gospođicom. „Žena je u pitanju“ poručuje naslov tog članka zabrinutim vernicima. Tek krajem oktobra, posle duge potrage, stigao je strašan demanti „pouzdanih” informacija ovog novinara. Patrijarhov obezglavljeni leš pronađen je u rečici Ahe, čije su brze struje unakazile telo poglavara SPC. Do danas se nagađa da li je patrijarh u šetnji, u trenutku nepažnje, slučajno pao u reku ili je njegova smrt bila nasilna. Melanholija i povučenost u sebe koje su obuzele patrijarha u poslednjim godinama  života idu u prilog prvoj tezi, da je bio odsutan i nepažljiv, dok njegovo uporno odbijanje da se prepusti pritiscima koji bi sveli Karlovačku mitropoliju na austro-ugarsku ispostavu, idu u prilog drugoj tezi, da su ugarske vlasti tu umešale svoje prste. Kako god bilo, ostaje utisak da poslednji karlovački mitropolit, što zbog istorijskog trenutka u kojem je živeo i upravljao srpskom crkvom, što zbog svoje nezlobive prirode koja je teško podnosila breme vlasti, nije imao mnogo saveznika i da su ga i „naši“ i „njihovi“ doživljavali kao nekog ko im je stran. Kao na slici „Uzburkano more“, dok pokazuje na buru koja besni, sa njim je samo nebeski zaštitnik njegove porodice, sveti Nikola, koji podseća na Jevađeljske reči: ko pretrpi do kraja, spasiće se.