Партизанско тестерисање по Србији

У „Политикиној” рубрици „Међу нама” објављен је чланак проф. др Слободана Чикарића „Сатански пир на Дубичком мосту” 2. јануара 2021. који аутор завршава рационално-моралним образлагањем зашто „копа” по историјским ранама наводећи Цицеронове речи да упознајући своју (праву) историју одрастамо.

Овом приликом бих искористио своје право да конструктивно допринесем упознавању (праве) историје ради националног одрастања.

Наиме, више од половине столећа свих шест признатих народа, десет народности и више од двадесет етничких група и групица на просторима бивше Југославије је изучавало њену општу историју у којој је главни акценат био на тзв. Народноослободилачкој борби и револуцији а у чијим се наставно-едукативним плановима и програмима (од основношколских до универзитетских постдипломских студија) Брозови партизани боре против „окупатора и домаћих издајника и колаборациониста” за „братствено-јединственичку” слободу свих југословенских народа, народности и етничких група и групица. Наравно, као и у свим другим тоталитарно-једнопартијским системима након успешно изведене револуције реакционарни непријатељ општенародног благостања и просперитета је стереотипски „документовано” представљан као масовни убица цивила и то на најзверскији начин како би се код грађана створио одговарајући психолошки ефекат.

Међутим, поред фактичког стања да је оваква титоистичка пропаганда почивала највећим делом на фалсификаторским основама (бар што се тиче Југословенске војске у отаџбини), постоје и документи о партизанским зверствима над српским цивилним становништвом на територији Србије, а која су партизани предвођени углавном несрпским (и прекодринским) политичким руководством починили у свом идеолошком антисрпском фанатизму.

Још за време самога рата, тј. револуционарног преотимања власти од Комунистичке партије Југославије и њених паравојних партизанских формација, објављиване су аутентичне фотографије на којима се виде животињски унакажене српске цивилне жртве страдале од партизана са наведеним именима и презименима. На другој страни, зачуђујуће је да титоисти немају до сада објављену ни једну једину фотографију таквог калибра. Наиме, све титоистичке фотографије на којима су представљене жртве „великосрпско-четничке реакције” су, наиме, неименоване.

Овом приликом бих указао на један од историјских извора из самог ратног периода а који између осталих зверстава револуционарних партизана говори и о масакрирању Веселина Петровића који је био председник општине Дивци, села близу Ваљева, а кога је живог обезглавио тестером партизански политички комесар Хинко Мајер. Тестерисање Србина Веселина Петровића од Хинка Мајера је описано у документу под насловом „Крвава листа комунистичких злочина у Србији” који је 1942. године публиковала власт генерала Милана Недића на основу сведочења очевидаца.

У овом конкретном случају очевидац је Љубомир Рафаиловић из самог села Дивци. Према његовом сведочењу, последњих дана септембра 1941. партизани под вођством Хинка Мајера (велетрговца из Загреба), ухватили су Веселина Петровића, председника општине Дивци у срезу ваљевском, и уморили га најстрашнијим мукама. Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу. Овде се конкретно ради о Колубарском Народноослободилачком партизанском одреду (са штабом у септембру 1941. у селу Дупљају).

Када су владини (недићевски) одреди очистили ово село и тај крај од партизана, према овом извештају, нашли су у дворишту једне куће 35 гробова у којима су плитко били покопани сељаци из тог краја које је Хинко Мајер са својим џелатима уморио најужаснијом смрћу, најчешће секући им комад по комад тела. Један од судија Мајеровог преког суда имао је обичај да сељаку изведеном пред тај суд забије два ножа, по један са сваке стране у врат и онда да кроз смех пита своје другове „Да ли да га ослободимо?”

Неко ће сигурно приметити да је историјски извор на који се позивам ирелевантан или у најмању руку методолошки проблематичан с обзиром на то да долази од политичко-идеолошких противника (партизана). Можда, али сматрам да у сваком случају из истих разлога није ништа мање релевантнији и поузданији од докумената објављених у свим томовима „Зборника докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије” а који су претходно прошли и сито и решето разних југословенских служби безбедности.

Проф. др Владислав Б. Сотировић,
Вилњус, Литванија

Извор: ПОЛИТИКА