Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Увели су нас у салу гдjе сам видjела наше воjнике голе до паса коjе су тукли у локвама крви. Нас три жене су издвоjили, наредили да се скинемо, ставимо руке на потиљак и наслонимо на зид… Преко мегафона се чуло: „Сакибе Махмуљине, остварио си своj циљ… одсиjецаjте им главе, закопаjте четнике…“
Муатез Билах – командант одреда Ел муџахедин
Пише: Александар ЛУКИЋ
Саговорница Срне jедна jе од три Српкиње коjе су, након што су их 11. септембра 1995. године заробили припадници Трећег корпуса такозване Армиjе БиХ и одреда „Ел муџахедин“, преживjеле егзодус у сеоском дому у Кестенима, логору Каменица, те кампу муџахедина у Побриjежђу код Гостовића.
У селу Кестен, након повлачења из Возуће, заробљене су саговорница Срне, коjа jе жељела остати анонимна, и jош двиjе Српкње.
Након што су 10. септембра у офанзиви Трећег и Другог корпуса Армиjе БиХ муслиманске снаге успjеле да пробиjу линиjе одбране, саговорница Срне се, заjедно са братом, у колони повлачила из Возуће. Према њеном свjедочењу, колона у послиjеподневним часовима 10. септембра 1995. године наилази на прву засjеду муслиманских снага у мjесту Кабловац, након чега се расипа.
Мања група, у коjоj се нашла са братом, излази на пропланак, гдjе наилазе на дио српских воjника, коjима се прикључуjу. Након што су преспавали у оближњем потоку, група jе у jутарњим часовима 11. септембра, крећући се шумом, поново пресjечена.
„Пуцало се на све стране, а људи из групе вичу – убише Симу Симића и неког Јову са надимком Пирца. Поново излазимо на неки пропланак, када нас jе Предраг Поповић зауставио да извиди ситуациjу. Убрзо се чуо рафал и њега више нисмо видjели.
Муслимански воjници су нас дозивали да се предамо jер смо опкољени. Неки су говорили арапским, а неки нашим jезиком. Било нас jе много – Миленко Станић, Милован Савић, Милиjа Јовановић, Слободанка Јовић, Милорад, Душко и Милош Пеjић, Милош Јовић, Ранко Ђурић, Чедо Савић, Саво Тодоровић и његов син Живинко, као и други коjе нисам познавала.
Воjска баца оружjе и излази на пут. Муслимани одмах убиjаjу Живинка Тодоровића, остале удараjу пушкама у потиљак. Наређуjу да скидамо накит, мушкарцима да бацаjу оружjе, те да формираjу колону.
Поред мене jе био Миленко Станић, коjи jе нешто прокоментарисао, након чега истресаjу рафал на њега и убиjаjу га“, свjедочи саговорница Срне.
Она каже да jе потом одведена у Кестене пред неку салу, гдjе jе затекла много српских воjника, од коjих jе препознала Мирка Матичића са сином.
„Било нас jе три жене. Увели су нас у салу у коjоj сам видjела наше воjнике голе до паса коjе су тукли у локвама крви. Нас три жене су издвоjили, наредили да се скинемо, ставимо руке на потиљак и наслонимо на зид.
Убрзо долази неки муслимански воjник коjи рече: `Шта ће ове три ту?`, након чега нас одводи у оближњи ров. Потом нас jедан од њих упита: `Шта вам jе био Слободан Његомировић коjи jе радио у општини? Сада смо га заклали`, па сам претпоставила да jе са овог подручjа пошто га jе знао.
Прилазе муџахедини урлаjући да ће нас побити, али нас одваjаjу од њих. Везуjу нам очи и руке жицом, ми чуjемо како наше удараjу, jауке и пуцње. У послиjеподневним часовима долазе камиони. Чуjемо како убацуjу људе. Преко моторола некоме говоре: `Доводимо вам два камиона четника и три сабине (курве)`.
Доводе нас то вече у Каменицу. Нас три жене смjештаjу у одвоjену просториjу везаних руку и очиjу. Такве су нас тукли и испитивали, чудећи се откуд жене међу четницима“, прича саговорница Срне, коjа ниjе хтjела говорити о другим злостављањима, осим да су ударане кундацима и тупим предметима.
У међувремену, истакла jе она, напољу су се чули стравични звуци, jауци и рафали.
„У неко доба напољу се чуо глас како на нашем jезику прозива: `Матичић Мирко, Матичић Миодраг, Јовић Милош, Јовић Митар`, а друга имена од страха нисам могла запамтити.
Недуго затим, неко jе питао: `Митре (Митар Јовић имао jе продавницу), пошто ти jе веш-машина? Пошто ти jе сада веш-машина?`. Напољу се чуjе jаук мушкарца.
Преко мегафона се чуло: `Сакибе Махмуљине, остварио си своj циљ… одсиjецаjте им главе, закопаjте четнике…` Неко jе оштрим тоном наредио да се узму лопате, те да се иде гдjе су четници да се закопаjу“, наводи саговорница Срне.
Послиjе два дана, присjећа се она, у обjекат улази воjник и саопштава како jе готово, да су сви четници побиjени, те да су њих три на реду. Убацуjу их у комби коjи их води у камп муџахедина у Побриjежђу код Гостовића. По доласку, неко jе рекао: „Доводимо вам три сабине (курве)“.
Смjештаjу их у jедну собу са два кревета, сунђером и затвореним прозорима, те скидаjу повезе.
„Испитивали су нас муџахедини, домаћи и страни, препознали смо их по начину на коjи су говорили. Било их jе разних – од оних коjи су течно говорили наш jезик до оних коjи су га лоше говорили. На питања гдjе ми jе брат и да ли имам дjецу коjу хоћу да видим, муџахедин, покривен марамом, мирно jе одговорио да су сви убиjени, да ће убити и мене на цивилизован начин метком у потиљак“, прича она.
Испитивања су била учестала.
„Знали су да нас скидаjу голе до паса и питаjу да ли хоћемо да се удамо за муџахедина, jер нас наши (Срби) овакве више неће хтjети“, исповиjеда ова страдалница, коjа, осим да су ударане, о другим злостављањима ниjе хтjела говорити.
Послиjе неколико дана, у камп долазе воjници Трећег корпуса коjе их спроводе у Зеницу и смjештаjу у неку школу.
Уjутро долази Реџо Чамџић, са подручjа Возуће, коjи њу препознаjе и, након испитивања, све три шаље у Казнено-поправни дом у Зеници.
„Испитивање jе било мучно, поготово што смо се знали. Питао ме jе зашто сам у црнини, гдjе ми jе брат, отац, маjка. Откуд jа овдjе и ко ме jе и гдjе заробио. Провоцирао jе питањима: `Да ли су ме балиjе заробиле?`“, говори она.
У затвору су биле смjештене засебно од осталих, а о њима се старала Мирнеса. Осим свакодневних испитивања, ниjе било малтретирања. Од Црвеног крста добиjаjу одjећу и обућу.
Дана 14. новембра 1995. године долази Међународни црвени крст, пописуjе их, а Зеницу напуштаjу 15. новембра 1995. године.
Пред сам одлазак, било jе провокациjа да се претjерано не радуjу одласку jер их, а посебно њу, Срби више неће жељети.
Све три су размиjењене 15. новембра 1995. године у Јелаху, општина Тешањ.
Она jе изразила незадовољство што, након броjних изjава и свjедочења тражених од домаћих и страних институциjа и установа, ниjе покренут процес против одговорних.
Извор: 
Везане виjести:
Озрен – Возућа – Jadovno 1941.
