Ozna streljala 1.000 ljudi kod spomenika kralju Aleksandru

Inicijativni odbor za obnovu kraljeve česme u Lisičijem potoku podnosi gradu idejno rešenje za uređenje tog prostora, najvećeg stratišta u Beogradu 1944. godine

Inicijativni odbor za obnovu devastirane Kraljeve česme u Lisičijem potoku i postavljanje spomenika žrtvama revolucionarnog terora, u jesen 1944. godine, podneće tokom nedelje idejni projekat Komisiji za spomenike, nazive trgova i ulica u Beogradu. Oni očekuju da će upravo na ovom mestu, gde je narod 1936. podigao spomen-česmu kralju Aleksandru, mučki ubijenom u Marselju dve godine ranije, nići i obeležje svim nevino streljanima, po nalogu Ozne, bez suđenja i prava na odbranu.

Predsednik Inicijativnog odbora je akademik Dušan Kovačević, a osim njega u odboru su prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, kneginja Jelisaveta, istoričari, arhitekte, univerzitetski profesori, kao i Udruženje građana „U ime naroda – Za slobodnu Srbiju“, na čelu sa dr Srđanom Cvetkovićem.

Član je i Slobodan Đurić, arhitekta, predsednik Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, čiji je otac Dragoljub, sanitetski potporučnik, streljan ili na Lisičijem potoku ili u dvorištu današnje Ortopedske klinike na Banjici. Njegovo udruženje je pre više od osam godina predložilo Gradu da se podigne spomenik poratnim žrtvama.

– Otac je, kao i druge sanitetlije, imao tokom okupacije status zarobljenika na odsustvu. Svi oni su formalno bili zarobljenici, ali su mogli da spavaju kod kuće. Imali su legitimacije za kretanje Beogradom, ali grad nisu smeli da napuštaju. Celog rata je radio kao bolničar u Glavnoj vojnoj bolnici, u Pasterovoj ulici 2 – priča Đurić.

PRODALI STANOVE

Iznad stene poviše Kraljeve česme podignute su zgrade, na toliko nestabilnom terenu da bi, po rečima Đurića, malo jači potres lako mogao da izazove odron. Kako kaže, neki od prvobitnih kupaca stanova na toj lokaciji, u međuvremenu, su ih prodali, ne želeći da žive na masovnoj grobnici.

Uhapšen je sa još 14 sanitetlija iz vojne bolnice, 22. oktobra 1944, i odveden u sedište Ozne u devetom kvartu, u Ulici vojvode Milenka. Formalno im je zamereno što nisu odmah predali uniforme kraljeve vojske, ali im je tokom ispitivanja kao glavni greh pripisano to što se nisu za vreme rata odmetnuli s partizanima, kojima su bili potrebni bolničari.

– Majka je posećivala oca prvih dana, čak je i mene jednom ponela u naručju. Kada je petog dana došla, ni otac, ni ostali zarobljenici nisu bili tu. Šetali su je tamo-ovamo, čak se pričalo da su ih poslali u Sibir. Kasnije sam saznao da su odvedeni u banjički logor, gde su ih brutalno ispitivali, pa kamionima, polugole, vezane žicom po dvoje, odveli na streljanje u Lisičiji potok i na Ortopedsku kliniku – kaže Đurić.

Lisičiji potok bio je najveće stratište u oslobođenom Beogradu i pretpostavlja se da je tamo sakriveno desetak masovnih grobnica, od kojih je najveća baš iznad stene, povrh Kraljeve česme. Stratišta i masovnih grobnica, kaže Đurić, ima i u ostatku Beograda, na lokacijama nekadašnjih 16 rejonskih kvartova.

Proceduru hapšenja i egzekucije otkrio im je major Ozne Milan Trešnjić, u to vreme kapetan zadužen za 12. kvart Dedinje. Spiskovi sa imenima uhapšenih iz svih kvartova slati su u centralu, na Dedinju, gde je pet-šest visokih oficira Ozne pored imena stavljalo odrednice – „streljati“, „Banjica“, „osloboditi“. Ovih poslednjih bilo je najmanje.

„AMINOVAO“ PEĐA RISTIĆ

Pejzažno-arhitektonsko rešenje izradila je dr Đurđa Petrov, dipl. inženjer pejzažne arhitekture, a ZD model Tatjana Petrov, student Fakulteta primenjenih umetnosti. Projekat je pogledao, „aminovao“ i sugerisao logo čuveni arhitekta Predrag Peđa Ristić, takođe član Inicijativnog odbora.

Veruje se da je kraj Kraljeve česme, na pola puta Ulice Veselina Vulovića, koja se od Belog dvora spušta ka Rakovici, ubijeno i sahranjeno najmanje 1.000 ljudi, a u celom Beogradu još oko 2.500. Stanari iz kuća na vrhu ulice svedočili su pred Državnom komisijom za otkrivanje tajnih grobnica da su iz tog pravca nemilice štektali mitraljezi i da su tela tu pokopavana.

– Kada je „Koling“ zidao vile, prilikom kopanja zemlje za temelje otkrivene su ljudske kosti. U džakovima su odnete na Centralno groblje i sahranjene u grobnici za NN lica. To je potvrdila šefica gradilišta – kaže Đurić.

On podseća da je zahtev za podizanje spomenika podnet Komisiji za spomenike još za vreme vlasti demokrata i u startu je dobijena saglasnost, ali nije urađeno ništa. Posle izbora 2012. formirana je nova komisija, koja je tražila predloge konkretnih lokacija. Prvo su predložili Kalemegdan, blizu spomenika Stevanu Mokranjcu, gde je ubijeno 40 žandara, pa pored zloglasnog zatvora Glavnjača, kod PMF, pa Trg Nikole Pašića, trougao prema Skupštini. Nijedan od predloga nije prošao, da bi se saglasili oko Lisičijeg potoka. Komisija je tražila idejni projekat i Udruženje će ga podneti tokom nedelje.

Dragoljub Acović, član Krunskog saveta i takođe član Inicijativnog odbora, smatra da je Kraljeva česma izabrana za mesto egzekucije baš zato što je u pitanju spomen-obeležje ubijenom monarhu.

– Česma nije podignuta u nečiju slavu, čast i mandat bez ograničenja, već u spomen ubijenom kralju, zbog čega je i korišćena kao stratište odmah posle rata. Bio je to necivilizacijski čin, vandalizam, čije gorke plodove i danas beremo. Zato je potrebno obnoviti spomen onome kome je česma bila namenjena, i podići spomenik onima koji su tu nevini pobijeni. Kao Srbi, hrišćani, građani Beograda, ne smemo da dozvolimo da se vandalizam ovekoveči kroz đubrište, šut i „pasje groblje“ – kaže Acović.

Inače, česma je potpuno devastirana, obrasla u travu. U poslednje tri godine ne nalazi se na spisku zelenih površina koje uređuje Gradsko zelenilo. Od zemlje, šuta i žbunja danas se vidi samo česma, sa lavljom glavom, ali ne i lučna stepeništa sa obe strane. Da bi se bilo šta radilo, potrebno je prvo otkopati celu česmu i vratiti joj stari sjaj, kao u vreme kada je bila omiljeno đačko izletište, pre rata.

SVE ŽRTVE ZASLUŽUJU POMEN

Zušno podržavam obnovu Kraljeve česme koja je podignuta za vreme mog oca kneza Pavla, u spomen na ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića, kao i podizanje spomenika u okviru spomen-parka žrtvama koje je komunistički režim ubio na tom mestu 1944. – kaže za „Novosti“ kneginja Jelisaveta Karađorrđević. – Srbija je danas, nažalost, podeljena zemlja gotovo isto kao pre 70 godina. Smatram da bi svi zločini i ubistva u ime bilo koje ideologije trebalo da budu osuđeni i potrebno je prema svim žrtvama postupati jednako. Žrtve komunističkog režima na Lisičijem potoku zaslužuju isti tretman kao i one mađarske narodnosti u Čurugu ili pak nemačke, u Bačkom Jarku. U protivnom, stradali građani zauvek će ostati zarobljeni u omrazama i okovima ideologije.

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Građani obnavljaju spomenik: Kraljeva česma pod smećem