Озна стрељала 1.000 људи код споменика краљу Александру

Иницијативни одбор за обнову краљеве чесме у Лисичијем потоку подноси граду идејно решење за уређење тог простора, највећег стратишта у Београду 1944. године

Иницијативни одбор за обнову девастиране Краљеве чесме у Лисичијем потоку и постављање споменика жртвама револуционарног терора, у јесен 1944. године, поднеће током недеље идејни пројекат Комисији за споменике, називе тргова и улица у Београду. Они очекују да ће управо на овом месту, где је народ 1936. подигао спомен-чесму краљу Александру, мучки убијеном у Марсељу две године раније, нићи и обележје свим невино стрељанима, по налогу Озне, без суђења и права на одбрану.

Председник Иницијативног одбора је академик Душан Ковачевић, а осим њега у одбору су престолонаследник Александар Карађорђевић, кнегиња Јелисавета, историчари, архитекте, универзитетски професори, као и Удружење грађана „У име народа – За слободну Србију“, на челу са др Срђаном Цветковићем.

Члан је и Слободан Ђурић, архитекта, председник Удружења политичких затвореника и жртава комунистичког режима, чији је отац Драгољуб, санитетски потпоручник, стрељан или на Лисичијем потоку или у дворишту данашње Ортопедске клинике на Бањици. Његово удружење је пре више од осам година предложило Граду да се подигне споменик поратним жртвама.

– Отац је, као и друге санитетлије, имао током окупације статус заробљеника на одсуству. Сви они су формално били заробљеници, али су могли да спавају код куће. Имали су легитимације за кретање Београдом, али град нису смели да напуштају. Целог рата је радио као болничар у Главној војној болници, у Пастеровој улици 2 – прича Ђурић.

ПРОДАЛИ СТАНОВЕ

Изнад стене повише Краљеве чесме подигнуте су зграде, на толико нестабилном терену да би, по речима Ђурића, мало јачи потрес лако могао да изазове одрон. Како каже, неки од првобитних купаца станова на тој локацији, у међувремену, су их продали, не желећи да живе на масовној гробници.

Ухапшен је са још 14 санитетлија из војне болнице, 22. октобра 1944, и одведен у седиште Озне у деветом кварту, у Улици војводе Миленка. Формално им је замерено што нису одмах предали униформе краљеве војске, али им је током испитивања као главни грех приписано то што се нису за време рата одметнули с партизанима, којима су били потребни болничари.

– Мајка је посећивала оца првих дана, чак је и мене једном понела у наручју. Када је петог дана дошла, ни отац, ни остали заробљеници нису били ту. Шетали су је тамо-овамо, чак се причало да су их послали у Сибир. Касније сам сазнао да су одведени у бањички логор, где су их брутално испитивали, па камионима, полуголе, везане жицом по двоје, одвели на стрељање у Лисичији поток и на Ортопедску клинику – каже Ђурић.

Лисичији поток био је највеће стратиште у ослобођеном Београду и претпоставља се да је тамо сакривено десетак масовних гробница, од којих је највећа баш изнад стене, поврх Краљеве чесме. Стратишта и масовних гробница, каже Ђурић, има и у остатку Београда, на локацијама некадашњих 16 рејонских квартова.

Процедуру хапшења и егзекуције открио им је мајор Озне Милан Трешњић, у то време капетан задужен за 12. кварт Дедиње. Спискови са именима ухапшених из свих квартова слати су у централу, на Дедињу, где је пет-шест високих официра Озне поред имена стављало одреднице – „стрељати“, „Бањица“, „ослободити“. Ових последњих било је најмање.

„АМИНОВАО“ ПЕЂА РИСТИЋ

Пејзажно-архитектонско решење израдила је др Ђурђа Петров, дипл. инжењер пејзажне архитектуре, а ЗД модел Татјана Петров, студент Факултета примењених уметности. Пројекат је погледао, „аминовао“ и сугерисао лого чувени архитекта Предраг Пеђа Ристић, такође члан Иницијативног одбора.

Верује се да је крај Краљеве чесме, на пола пута Улице Веселина Вуловића, која се од Белог двора спушта ка Раковици, убијено и сахрањено најмање 1.000 људи, а у целом Београду још око 2.500. Станари из кућа на врху улице сведочили су пред Државном комисијом за откривање тајних гробница да су из тог правца немилице штектали митраљези и да су тела ту покопавана.

– Када је „Колинг“ зидао виле, приликом копања земље за темеље откривене су људске кости. У џаковима су однете на Централно гробље и сахрањене у гробници за НН лица. То је потврдила шефица градилишта – каже Ђурић.

Он подсећа да је захтев за подизање споменика поднет Комисији за споменике још за време власти демократа и у старту је добијена сагласност, али није урађено ништа. После избора 2012. формирана је нова комисија, која је тражила предлоге конкретних локација. Прво су предложили Калемегдан, близу споменика Стевану Мокрањцу, где је убијено 40 жандара, па поред злогласног затвора Главњача, код ПМФ, па Трг Николе Пашића, троугао према Скупштини. Ниједан од предлога није прошао, да би се сагласили око Лисичијег потока. Комисија је тражила идејни пројекат и Удружење ће га поднети током недеље.

Драгољуб Ацовић, члан Крунског савета и такође члан Иницијативног одбора, сматра да је Краљева чесма изабрана за место егзекуције баш зато што је у питању спомен-обележје убијеном монарху.

– Чесма није подигнута у нечију славу, част и мандат без ограничења, већ у спомен убијеном краљу, због чега је и коришћена као стратиште одмах после рата. Био је то нецивилизацијски чин, вандализам, чије горке плодове и данас беремо. Зато је потребно обновити спомен ономе коме је чесма била намењена, и подићи споменик онима који су ту невини побијени. Као Срби, хришћани, грађани Београда, не смемо да дозволимо да се вандализам овековечи кроз ђубриште, шут и „пасје гробље“ – каже Ацовић.

Иначе, чесма је потпуно девастирана, обрасла у траву. У последње три године не налази се на списку зелених површина које уређује Градско зеленило. Од земље, шута и жбуња данас се види само чесма, са лављом главом, али не и лучна степеништа са обе стране. Да би се било шта радило, потребно је прво откопати целу чесму и вратити јој стари сјај, као у време када је била омиљено ђачко излетиште, пре рата.

СВЕ ЖРТВЕ ЗАСЛУЖУЈУ ПОМЕН

Зушно подржавам обнову Краљеве чесме која је подигнута за време мог оца кнеза Павла, у спомен на убијеног краља Александра Карађорђевића, као и подизање споменика у оквиру спомен-парка жртвама које је комунистички режим убио на том месту 1944. – каже за „Новости“ кнегиња Јелисавета Карађоррђевић. – Србија је данас, нажалост, подељена земља готово исто као пре 70 година. Сматрам да би сви злочини и убиства у име било које идеологије требало да буду осуђени и потребно је према свим жртвама поступати једнако. Жртве комунистичког режима на Лисичијем потоку заслужују исти третман као и оне мађарске народности у Чуругу или пак немачке, у Бачком Јарку. У противном, страдали грађани заувек ће остати заробљени у омразама и оковима идеологије.

Аутор: В. Црњански Спасојевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Грађани обнављају споменик: Краљева чесма под смећем