Ово је истина

Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи jедна густа, крвава лаж

Ратко Дмитровић

Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи jедна густа, крвава лаж. Неко време становала jе у архивама Међународног суда за ратне злочине у Хагу, а након пресуде по тужби Хрватске и контратужби Србиjе ево jе поново овде: у Загребу, где jе рођена, и у Београду где се гнезди по потреби и где нико од српских званичника (из jош увек неутврђених разлога) већ 15 година не сме ни у очи да jе погледа, камоли да оспори њено постоjање. То jе лаж о рату деведесетих, о растакању Титове Југославиjе, а гласи: Југославиjу jе разбила Србиjа, предвођена Милошевићем, тако што jе извршила агресиjу на Хрватску.

Ништа у овоj реченици ниjе тачно, ниjедна реч, слово, запета. Ово jе наjвећа од свих великих лажи из деведесетих година, из те лажи израсле су све друге. Све оптужбе на рачун Срба, све антисрпске кампање кренуле су из те лажи. А како jе заиста било?

Почело jе 30. маjа 1990. године, доласком на власт у Хрватскоj истих оних људи коjи су осамостаљење Хрватске хтели 1971. године. Ово jе важан податак због евентуалног “контрааргумента” кроз спомињање Милошевића и Газиместана. Нова власт одмах покреће масовне смене и отпуштање Срба с посла. Као и Павелић 1941, тако jе и Туђман 1990. године тражио да Срби у Хрватскоj потпишу документ о лоjалности хрватскоj држави.

Дозвољен jе слободан повратак преживелих усташа у Хрватску. Међу њима и високом службенику Министарства одбране НДХ, Винку Николићу. Вратио се и Иво Роjница, усташки стожерник за град Дубровник, коjег jе Туђман одликовао и именовао за конзула у Аргентини. Забрањена jе употреба ћирилице, извршено насиље над jезиком у коjи су уведени термини важећи за време усташке Независне Државе Хрватске: боjна, сатниjа, стожер, сатник, боjовник, построjба, новачење, здруг… а службена валута постаjе куна, као и за време НДХ.

У децембру 1990. године усвоjен jе нови Устав Хрватске из коjег су Срби насилно избачени а били су конститутивни народ. У исто време траjе акциjа разоружавања општина са српском већином, што jе за последицу имало тзв. балван револуциjу. Марта 1991. Хрватска оружано напада Србе у Пакрацу и на Плитвицама. С пролећа 1991. године почињу ликвидациjе Срба по већим и мањим градовима, укључуjући Вуковар. Само у Сиску зверски jе ликвидирано више од 500 Срба. Напади хрватске паравоjске на касарне ЈНА кренули су краjем лета те године. У Бjеловару пуковник Раjко Ковачевић предаjе касарну Хрватима коjи га, са jош троjицом официра, стрељаjу на лицу места. Нигде у Хрватскоj ниjе регистровано да су Срби или ЈНА први напали, први започели оружани сукоб.

Први министар полициjе у Туђмановоj Хрватскоj, Јосип Бољковац, написао jе покаjничку књигу “Истина мора ван”, у коjоj констатуjе: “Ниjе Југославиjа напала Хрватску, већ jе Хрватска напала Југославиjу.”

Ниjедан од наведених података ниjе могуће оспорити. Тако ствари стоjе. Ово jе истина о рату у Хрватскоj.

Извор: НОВОСТИ

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ