Ovi zarobljenici su gradili „krvavi put“ – a posle toga su pogubljeni

Jugoslovenski zarobljenici koji su za vreme Drugog svetskog rata bili u Karašoku, trebalo je samo da izgrade put do Finske, a posle toga nije trebalo više da postoje.

„Od dolaska u logor u Karašok, Maks Gemeinhart – poznat kao „Ekser“ – ponašao se prema neuhranjenim i bolesnim zarobljenicima na divljački i nehuman način. Tukao je najbolesnije zarobljenike bez obzira na njihovo stanje i slao ih na rad. Uobičavao je da tuče iscrpljene zarobljenike tako staršno da su oni često umirali od njegovih udaraca. Takođe je slao bolesne i izgladnele zarobljenike na pogubljenje. Sva ubistva i pogubljenja izvršavala je jedna grupa Nemaca među kojima je bio i on.“

Ovo je rekao svedok Milorad Tasić, preživeli jugoslovenski zarobljenik iz logora Karašok tokom Drugog svetskog rata, 18.jula 1946. godine.

„Od 374 zarobljenika posle 4-5 meseci je samo 111 ostalo u životu.  Na samom kraju  boravka u Karašoku, neposredno pre njihovog preseljenja, 45-oro je masakrirano“

Istoričar Mihael Stoke

Tamo su dovedena 374 jugoslovenska ratna zarobljenika da prošire 18 km dug put između Karašoka i Karigasniemia u Finskoj jula meseca 1943. godine.

Mnogi su patili zbog neljudskih uslova u logoru,  a čak 70 procenata ovih srbskih zarobljenika je ubijeno ili umrlo tokom tih pet meseci.

Jedan mrtav na svakih 50 metara

Glavni nemački inženjer koji bio odgovoran za izgradnju puta rekao je u svom uvodnom govoru prilikom dolaska u logor:

„18 kilometara je do Finske i na svakih 50 metara će ležati jedan mrtav.“

Jedan od razloga zašto su SS vojnici dopuštali da tako mnogo radne snage umre, je bio taj što oni nisu imali status ratnih zarobljenika, jer su u okupiranoj Jugoslaviji kao partizani bili osuđeni na smrt. Među njima su  bili i nedužni civili uhvaćeni u akcijama odmazde prema selima koja su pomagala partizanima. Ovo piše istoričar i istraživač Mihael Stoke u jednom članku objavljenom u Karašokovom godišnjaku 2013. godine.

U Karašoku je  bilo više logora za vreme rata gde su bili sovjetski, jugoslovenski i nemački zarobljenici. Logor za jugoslovenske zarobljenike je bio najgori među njima.

Od svih jugoslovenskih nacionalnosti, Srbi su patili najviše, ali su takođe i ostali Jugosloveni kao npr. Bosanci strašno patili. (U originalnom tekstu je upotrebljeno ime Bosanci. Ovde se najverovatnije mislilo na mali broj muslimana iz Bosne koji su ovde stradali)

– Za SS koji je upravljao logorom u Karašoku, jugoslovenski zarobljenici nisu vredeli ništa. Oni su pucali u zarobljenike bez razloga, kaže istoričar Mihael Stoke iz Narviškog centra za NRK.

On radi  doktorsku disertaciju o jugoslovenskim zarobljenicima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata, i dobro poznaje istoriju i grozote logora u Karašoku.

Ovi zarobljenici su imali najgori tretman, ne samo u Karašoku, nego najgori u odnosu na sve ostale zarobljenike u celoj severnoj Norveškoj.

– Od 374 zarobljenika posle 4-5 meseci  je  samo 111 ostalo u životu. Po završetku njihovog boravka u Karašoku, neposredno pre nego što su odvedeni dalje, njih 45 je ubijeno u pravom masakru.

Svirep tretman

Jozef Man, star 87 godina, je bio mladić za vreme Drugog svetskog rata i pamti mnogo toga što se dešavalo u Karašoku.

Bio je svedok neljudskih uslova života jugoslovenskih zarobljenika. On se seća zašto je vremenom put od Karašoka ka Finskoj nazvan krvavim putem.

– Jugoslovenski zarobljenici nisu bili jedini koji su gradili put. Tu je bilo i norveških radnika koji su radili na putu. Ali jugoslovenski zarobljenici su užasano tretirani, kaže on.

Zarobljenici su dobijali malo hrane i nosili su istu odeću, bez obzira na vreme i temperaturu.

Pričalo se da su čuvari bacali ostatke hleba na zemlju, da bi se zarobljenici tukli oko toga.

I nisu samo nemački stražari bili svirepi. Divljaštvo kod nekih norveških stražara dovodilo je do toga da i iskusni SS vojnici reaguju.

Položeni u masovnu grobnicu pored puta

Ja ne znam šta se dogodilo sa jugoslovenskim zarobljenicima posle svega. Mnogi od njih su bili ubijeni za vreme boravka u Karašoku. Šta se desilo sa ostalima, ne znam, kaže Moen tiho.

„Bio je novembar i hladno napolju. Sećam se kako su zarobljenici glasno plakali. Mogli smo da čujemo plač sve dole do sela.“

Ane Margret Teigmo Gutorm

Kako nemački, tako su i norveški čuvari pucali i ubili mnoge jugoslovenske zarobljenike. Mrtvi su onda položeni u masovnu grobnicu. U Karašoku su bile tri takve grobnice, gde su kasnije pronađeni ostaci 254 zarobljenika.

Još uvek nisu pronađena tela njih sedmorice.

Po narodnom predanju je put nazvan krvavi put za Finsku. Put koji je u Norveškoj poznat kao Krvavi put se nalazi u severnoj Norveškoj, ali mnoga druga mesta u Norlandu, Tromsu i Finmarku imaju slične priče o krvavim putevima kao što je ovaj u Karašoku.

U Karašoku se pričalo da su ostaci mnogih zarobljenika ugrađeni u sam put. Istoričar Stoke misli da to u potpunosti nije istina.

– Oni nisu polagani u put, kao što su ljudi mislili. Put koji je građen je bio veoma primitivan. Ipak su mrtvi polagani u masovne grobnice, koje se nalaze pored samog puta, kaže istoričar Stoke.

Terali su zarobljenike u ledenu vodu

Jozef Moen ima mnoga sećanja iz rata, ali jedan događaj kome je on sam bio svedok,  nikako ne može da zaboravi.

– Bio je led na reci, sećam se. Ipak su zarobljenici uterivani u vodu koja je bila ledena. Oni su morali u nju i mnoge je reka povukla nadole, jer nisu uspeli da se popnu natrag na obalu, priča Jozef Moen.

To se dešavalo u novembru i bilo je veoma hladno i napolju, seća se Moen.

On je bio napolju sa više stanovnika Karašoka i video je šta su uradili norveški i nemački stražari. Mesto gde su zarobljenici uterivani u ledenu vodu je bilo u blizini centra naselja, pored mosta preko reke Karašoka.

– Tada su došla dva Nemca i oterala nas sa tog mesta. Rekli su da nema tu šta da gledamo. Zbog toga smo otišli, kaže on tiho.

Čuo se plač zarobljenika

Još jedna koja pamti jugoslovenske zarobljenike je Ane Margret Teigmo Gutor (78). Ona je bila  devojčica za vreme rata, ali pamti i dalje kako su zarobljenici patili.

Bio je novembar i napolju hladno. Sećam se kako su zarobljenici glasno plakali. Mogli smo da čujemo plač sve dole do sela, priča Ane Margret

Njen dom na Holganargi nije bio daleko od mesta gde su zarobljenici gradili put za Nemce.

– Oni su znali da će svi umreti pre završetka, svi su bili osuđeni na smrt. Neki su ipak uspeli da pobegnu, kaže ona.

Samo jedan je uspeo da pobegne

– Čula sam priču o jednom koji je uspeo da pobegne i sakrije se ispod kreveta tetke Kirsten. Nemci su došli i pitali je da li je videla nekog, ali je ona rekla da nije.

Ane Margret se osmehuje na pomen svoje tetke koja je tako odgovorila, dok se u njenoj kući krio odbegli zarobljenik. On je otišao dalje i kasnije pričao o tome.

– Bio je samo jedan srpski zarobljenik koji je uspeo da pobegne iz Karašoka, i veoma je moguće da je to taj o kome priča Teigmo Gutorm. On je stigao do Švedske, posle tri sedmice puta preko krša i vrleti. On je posle rata sam pričao o svom begstvu, kaže istoričar Stoke.

Bilo je više njih koji su pokušali da pobegnu iz logora u Karašoku, ali su svi osim tog jednog pronađeni i ubijeni.

Više krvavih puteva

– Kad se priča o Krvavom putu u severnoj Norveškom većina zarobljenika je ubijena tokom gradnje puta. Ovde u Karašoku imamo krvavi put ka Finskoj, gde su mnogi umrli od iscrpljenosti i gladi, ili su jednostavno likvidirani, kaže Margrete Vars iz Rido Duotar Muzeja – Samiska zajednica u Karašoku.

Oni imaju jednu veliku posleratnu sliku iz avona na kojoj se vide ostaci nemačkih logora, takođe i logora u Karašoku.

Ona kaže da je svrha jugoslovenskih zarobljenika bila da izgrade nemačke baze u Karašoku. Posle toga oni nisu trebali više da postoje.

Mnogi od jugoslovenskih zarobljenika su svoj kraj doživeli u Karašoku, ali neki su poslati dalje.

– Oni koji su preživeli do kraja poslati su u druge logore. I ti koji su doživeli kraj rata su poslati na jug u prihvatne kampove, pre nego što su posle svega prebačeni kući, kaže Vars.

Izvor: Srpsko društvo RAS, Oslo, Norveška

Prevod sa norveškog: Srki Ledeni

Tekst je preuzet sa sajta NRK.no

Vezane vijesti:

SS-ovci su morali da zaustavljaju brutalne norveške čuvare