Ови заробљеници су градили „крвави пут“ – а после тога су погубљени

Југословенски заробљеници који су за време Другог светског рата били у Карашоку, требало је само да изграде пут до Финске, а после тога ниje требалo више да постоје.

„Од доласка у логор у Карашок, Макс Гемеинхарт – познат као „Ексер“ – понашао се према неухрањеним и болесним заробљеницима на дивљачки и нехуман начин. Тукао је најболесније заробљенике без обзира на њихово стање и слао их на рад. Уобичавао је да туче исцрпљене заробљенике тако старшно да су они често умирали од његових удараца. Такође је слао болесне и изгладнеле заробљенике на погубљење. Сва убиства и погубљења извршавала је једна група Немаца међу којима је био и он.“

Ово је рекао сведок Милорад Тасић, преживели југословенски заробљеник из логора Карашок током Другог светског рата, 18.јула 1946. године.

„Од 374 заробљеника после 4-5 месеци је само 111 остало у животу.  На самом крају  боравка у Карашоку, непосредно пре њиховог пресељења, 45-оро је масакрирано“

Историчар Михаел Стоке

Тамо су доведена 374 југословенска ратна заробљеника да прошире 18 km дуг пут између Карашока и Каригасниемиа у Финској јула месеца 1943. године.

Многи су патили због нељудских услова у логору,  а чак 70 процената ових србских заробљеника је убијено или умрло током тих пет месеци.

Један мртав на сваких 50 метара

Главни немачки инжењер који био одговоран за изградњу пута рекао је у свом уводном говору приликом доласка у логор:

„18 километара је до Финске и на сваких 50 метара ће лежати један мртав.“

Један од разлога зашто су СС војници допуштали да тако много радне снаге умре, је био тај што они нису имали статус ратних заробљеника, јер су у окупираној Југославији као партизани били осуђени на смрт. Међу њима су  били и недужни цивили ухваћени у акцијама одмазде према селима која су помагала партизанима. Ово пише историчар и истраживач Михаел Стоке у једном чланку објављеном у Карашоковом годишњаку 2013. године.

У Карашоку је  било више логора за време рата где су били совјетски, југословенски и немачки заробљеници. Логор за југословенске заробљенике је био најгори међу њима.

Од свих југословенских националности, Срби су патили највише, али су такође и остали Jугословени као нпр. Босанци страшно патили. (У оригиналном тексту је употребљено име Босанци. Овде се највероватније мислило на мали број муслимана из Босне који су овде страдали)

– За СС који је управљао логором у Карашоку, југословенски заробљеници нису вредели ништа. Они су пуцали у заробљенике без разлога, каже историчар Михаел Стоке из Нарвишког центра за НРК.

Он ради  докторску дисертацију о југословенским заробљеницима у Норвешкој за време Другог светског рата, и добро познаје историју и грозоте логора у Карашоку.

Ови заробљеници су имали најгори третман, не само у Карашоку, него најгори у односу на све остале заробљенике у целој северној Норвешкој.

– Од 374 заробљеника после 4-5 месеци  је  само 111 остало у животу. По завршетку њиховог боравка у Карашоку, непосредно пре него што су одведени даље, њих 45 је убијено у правом масакру.

Свиреп третман

Јозеф Ман, стар 87 година, је био младић за време Другог светског рата и памти много тога што се дешавало у Карашоку.

Био је сведок нељудских услова живота југословенских заробљеника. Он се сећа зашто је временом пут од Карашока ка Финској назван крвавим путем.

– Југословенски заробљеници нису били једини који су градили пут. Ту је било и норвешких радника који су радили на путу. Али југословенски заробљеници су ужасано третирани, каже он.

Заробљеници су добијали мало хране и носили су исту одећу, без обзира на време и температуру.

Причало се да су чувари бацали остатке хлеба на земљу, да би се заробљеници тукли око тога.

И нису само немачки стражари били свирепи. Дивљаштво код неких норвешких стражара доводило је до тога да и искусни СС војници реагују.

Положени у масовну гробницу поред пута

Ја не знам шта се догодило са југословенским заробљеницима после свега. Многи од њих су били убијени за време боравка у Карашоку. Шта се десило са осталима, не знам, каже Моен тихо.

„Био је новембар и хладно напољу. Сећам се како су заробљеници гласно плакали. Могли смо да чујемо плач све доле до села.“

Ане Маргрет Теигмо Гуторм

Како немачки, тако су и норвешки чувари пуцали и убили многе југословенске заробљенике. Мртви су онда положени у масовну гробницу. У Карашоку су биле три такве гробнице, где су касније пронађени остаци 254 заробљеника.

Још увек нису пронађена тела њих седморице.

По народном предању је пут назван крвави пут за Финску. Пут који је у Норвешкој познат као Крвави пут се налази у северној Норвешкој, али многа друга места у Норланду, Тромсу и Финмарку имају сличне приче о крвавим путевима као што је овај у Карашоку.

У Карашоку се причало да су остаци многих заробљеника уграђени у сам пут. Историчар Стоке мисли да то у потпуности није истина.

– Они нису полагани у пут, као што су људи мислили. Пут који је грађен је био веома примитиван. Ипак су мртви полагани у масовне гробнице, које се налазе поред самог пута, каже историчар Стоке.

Терали су заробљенике у ледену воду

Јозеф Моен има многа сећања из рата, али један догађај коме је он сам био сведок,  никако не може да заборави.

– Био је лед на реци, сећам се. Ипак су заробљеници утеривани у воду која је била ледена. Они су морали у њу и многе је река повукла надоле, јер нису успели да се попну натраг на обалу, прича Јозеф Моен.

То се дешавало у новембру и било је веома хладно и напољу, сећа се Моен.

Он је био напољу са више становника Карашока и видео је шта су урадили норвешки и немачки стражари. Место где су заробљеници утеривани у ледену воду је било у близини центра насеља, поред моста преко реке Карашока.

– Тада су дошла два Немца и отерала нас са тог места. Рекли су да нема ту шта да гледамо. Због тога смо отишли, каже он тихо.

Чуо се плач заробљеника

Још једна која памти југословенске заробљенике је Ане Маргрет Теигмо Гутор (78). Она је била  девојчица за време рата, али памти и даље како су заробљеници патили.

Био је новембар и напољу хладно. Сећам се како су заробљеници гласно плакали. Могли смо да чујемо плач све доле до села, прича Ане Маргрет

Њен дом на Холганарги није био далеко од места где су заробљеници градили пут за Немце.

– Они су знали да ће сви умрети пре завршетка, сви су били осуђени на смрт. Неки су ипак успели да побегну, каже она.

Само један је успео да побегне

– Чула сам причу о једном који је успео да побегне и сакрије се испод кревета тетке Кирстен. Немци су дошли и питали је да ли је видела неког, али је она рекла да није.

Ане Маргрет се осмехује на помен своје тетке која је тако одговорила, док се у њеној кући крио одбегли заробљеник. Он је отишао даље и касније причао о томе.

– Био је само један српски заробљеник који је успео да побегне из Карашока, и веома је могуће да је то тај о коме прича Теигмо Гуторм. Он је стигао до Шведске, после три седмице пута преко крша и врлети. Он је после рата сам причао о свом бегству, каже историчар Стоке.

Било је више њих који су покушали да побегну из логора у Карашоку, али су сви осим тог једног пронађени и убијени.

Више крвавих путева

– Кад се прича о Крвавом путу у северној Норвешком већина заробљеника је убијена током градње пута. Овде у Карашоку имамо крвави пут ка Финској, где су многи умрли од исцрпљености и глади, или су једноставно ликвидирани, каже Маргрете Варс из Ридо Дуотар Музеја – Самиска заједница у Карашоку.

Они имају једну велику послератну слику из авона на којој се виде остаци немачких логора, такође и логора у Карашоку.

Она каже да је сврха југословенских заробљеника била да изграде немачке базе у Карашоку. После тога они нису требали више да постоје.

Многи од југословенских заробљеника су свој крај доживели у Карашоку, али неки су послати даље.

– Они који су преживели до краја послати су у друге логоре. И ти који су доживели крај рата су послати на југ у прихватне кампове, пре него што су после свега пребачени кући, каже Варс.

Извор: Српско друштво РАС, Осло, Норвешка

Превод са норвешког: Срки Ледени

Текст је преузет са сајта NRK.no

Везане вијести:

СС-овци су морали да заустављају бруталне норвешке чуваре