Отпор против оних који су издали земљу

Сваким даном било је јасније да Југославија не може остати по страни, што се могло уочити с обзиром на оружан сукоб који се водио у њеном суседству између Грчке и Немачке, као и на територији Албаније. И Немачка је желела да се овај сукоб што пре оконча, да сама са својом оружаном снагом интервенише, бојећи се да овај териториј на европском континенту не искористе Енглези за операције. Зато је и једна и друга страна тражила од Југославије да се определи.

Намесници су били за споразум с Немачком. На консултовању, на састанку, како се то звало, Крунског савета, донета је одлука да се приђе пакту Трију сила, осовине. Од девет ђенерала само је ђенерал Симовић било против пакта. Од политичара председник владе Цветковић, потпредседник Мачек, спољних послова Цинцар-Марковић, представник Словенаца били су за. Пред владу је стављен пакт тек реда ради уочи потписивања. Др Бранко Чубриловић и др Срђан Будисављевић дрзнули су се и изразили неслагање, док представник муслимана др Џафер Куленовић није био ни за ни против.

На седници ће настати лом. Др Чубриловић поставиће питање министру спољних послова: „Да ли је др Гавриловић из Москве јавио да је Русија спремна да са Југославијом створи Савез и зашто о томе не реферише, зашто прећуткује?”  Цинцар-Марковић одбија истинитост овога тврђења, а Чубриловић оптужује колегу да не представља ствари истинито.

Гужва, свађа, разилазак, оставка поменуте тројице министара и попуњавање нове владе без незадовољника. Међу новим министрима је и др Иконић. Он је дан пре постављања за министра дошао у земљорадничку канцеларију, интересовао се да ли ће др Чубриловић повући оставку, преклињао др Тупањанина да то не дозволи. Судбина земље је у вашим рукама, споразум са немачком је гробница Југославије, држите се, не дајте, говорио је он. Међутим, тај исти Иконић сутрадан је освануо као министар у влади Цветковића.

Чим је јавно објављено да се приступа Тројном пакту, у свим друштвеним редовима настаје узбуна. На свим странама се тражи отворено збацивање и владе и намесништва. Из Москве др Милан Гавриловић и Коста Крајшумовић јављају влади да поднесе оставку, у земљи то чине сви земљораднички сенатори, чак и многи чиновници странке то чине.

Народ, нарочито српски, био је у највећој мери разочаран, понижен и увређен, да се неко без његовог питања, против његовог расположења, дрзнуо да у име његово ради оно што не жели. То незадовољство било је појачано и чињеницом што је кроз народ брзо прострујало да је Русија понудила споразум, савез о ненападању, па чак и војни савез.

За посао завере био је заинтересован један врло мали број људи, патријарх, председник народне одбране и понеки од политичара. Ја сам те ноћи отишао на спавање око 12 сати. Дотле смо давали емисије око створене ситуације. Позивали смо народ отворено на отпор против оних који су издали земљу. После пола ноћи официри су почели да заузимају поједине институције, међу којима су прве биле телефонска централа и Радио, преко којих је требало народ обавестити о догађајима.

Изашао сам из стана око пола осам ујутру. Војска је већ изашла на улице. Народ зна о чему се ради. Збачени су намесници и краљ је ступио на престо, нову владу образовао генерал Симовић. Све је брзо преко етера и усмено прострујало кроз народ. Маса одмах на улици, урла објављује за ново стање а против старога. У војсци није ишло глатко. Иде се у Краљеву гарду да и њу покрене. И тамо настане лом и комешање, многи официри не знају о чему се ради. Гарда остаје ни тамо ни амо. Око подне неколико бомбардера ниско прелеће преко Краљеве гарде. Кажу стављено им је до знања, ако се не предају биће бомбардовани. Командант Краљеве гарде, генерал неодлучан. Тада се већ сломио и није му остало ништа друго него да се покори.

У току ноћи Симовић је позвао присталице партија, њихово водство да створену ситуацију прихвате. Наравно, сви су пристали. Млади краљ, није знао шта се дешава, био је још дете, и те ноћи када је преврат вршен остао је са кнегињом Олгом. Ујутру рано преко етера, жице, плаката народ је слушају проглас младога краља о ступању на престо. Међутим, кажу, да је он то потписао тек око 3 сата после подне. То није важно, главно је да је преврат успео.

Народ је и без њих био за ово стање. То расположење тихо је манифестовано са једним невероватним одушевљењем.

Ја сам сведок тога у Београду. Више од 300.000 становника, мало је оних који нису изашли на улице да манифестују. Поворка за поворком, целог дана се ишло београдским улицама и манифестовало. Било је опште љубљење познатих и непознатих. Заставе и транспаренти, пароле: „Боље гроб него роб, боље рат него пакт.” Такво мишљење у истину тих дана било је код свештенства и грађанства. Што је најкарактеристичније све у најљепшем реду, велика дисциплина народа, нигде крађе ни провале, нити обијања радњи.

И џепароши и провалници изгледа тога дана празновали су од посла, и они су саставни део нације, и они мисле на државу, иако им је она велика препрека у њиховом занату. Увече све поворке, цео народ Београда, повукао се у своје домове на захтев власти. Хтели су да слушају оне који су дошли да изврше њихову вољу, бар у спољнополитичким питањима, а то их је тих дана једино интересовало.

Немачка је била мета напада масе и разлог преврата. Нећемо са њом савез, она је наш главни непријатељ, она ће нас преварити. Зато је маса јурнула на немачки пропагандистички биро код Кнежева споменика, полупала га и запалила. То није био пропагандистички биро већ шпијунска централа.

Преврат је изазвао одушевљење у свету, нарочито код оних код којих је срце дрхтало од Хитлеровог страшила, од немачке ратне машине која је пред светом све гњечила и ломила. Међутим, један мали народ од око 8 милиона становништва не одбрањених, гордо дигао главу, не боји се никога, ни Хитлера, пљува на пакт и руши пријатељство великог немачког Рајха и хоће да иде својим традиционалним путем на другу страну.

Немачки посланик је напустио земљу, пошто је претходно на благодарењу при излазу из сабора од масе био попљуван. Напустило је земљу и немачко посланство са изузетком неколико чиновника. И многи држављани немачког Рајха напустили су Југославију. Влада је покушала да увери Немачку да према њој нема никакве ратне наканије. Још једна тешкоћа. Мачек се устеже да прихвати сарадњу и учествује. Натеже се и тражи обећање од владе да је за мир, да неће у рат. Влада великодушно даје и он улази и прима у име Хрвата новостворено стање.

Сваким даном вести: данас ћемо бити нападнути, сутра, прекосутра и дође 5. април. Влада се спрема, мења несигурни војнички и цивилни део апарата. Са стратегијски необрањивих тачака повлачи све што би за потребе рата било од користи.

На 5. априла из енглеског посланства јавили су поуздана обавештења да ће сутра тј. 6. априла, бити нападнута Југославија од Немачке. Једни верују а други не. Главно је да председник владе Симовић не верује. Он сутра дан ујутру треба да врши свадбу, треба да му се венча кћерка, ето толико је веровао. Истина из предострожности многа министарства су збрисала у унутрашњост Србије. Сви навикнути на стална упозорења на напад ову вест су примили са резервом.

Ја са друштвом: инжињером Лазаревићем, адвокатом Терићем и сенатором Ташковићем, на вечеру, па весело позориште, па Руски цар, и око 2 сата на спавање.

Пролазимо улицама, оне замрачене. Устајем рано, око пола шест у намери да из канцеларије склоним партијску архиву. Прикупљам, сређујем ствари.

Таман се спремам да узмем такси и настаје зврка мотора авиона изнад града, гледам кроз прозор, мислим наши су, противавионски топ опалио је у ваздух, још верујем нека проба, маневри. И даље се пуца. Када су били изнад ћуприје на Сави почели су један за другим да падају стрмоглавце земљи. Помислио сам тада авиони су непријатељски а наши их обарају. Међутим они су се спремали да спусте товар на бунтовни српски Београд, на народ који је пре неколико дана пљувао у лице његовом министру, и њему и целом немачком народу. Све се одиграло за који минут. Са спрата сам сишао на улицу. Одједном у близини мене на 100 метара тресну бомба у парк на Теразијама крај хотела Москва. То је био довољан доказ да је рат. То је био нови дипломатски начин објаве рата Немачке Југославији.

Када су ове прве бомбе засипале Београд, београдска радио станица, док није погођена, могла је да јави народу да је нападнута Југославија, да се Београд бомбардује и да смо у рату са Немачком.

Ја сам се одмах склонио у подрум једне зграде у Балканској улици. Бомбе су на све стране трештале од којих су се тресле зграде и земља под њима. У подруму маса: жена, деце, и људи. Обично су у спаваћим хаљинама. Вриска, јауци и запомагање. Бомбардовање траје сат, можда и више, ко је још о томе водио рачуна. Главно је да се од првих налета остало живо. Излазим на улицу, цеста прекривена стаклом поломљених прозора и врата. На многим странама избија дим. Београд је горео.

(Делови из дневника професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које „Политика” ексклузивно објављује)

Приредио Н. Т.

Извор: ПОЛИТИКА