Otmica u Zavlaci

Čačak – Duboko u noći, Dragić Mitrović se privlačio stogovima sena kod Zavlake i ne beše ga strah. Pa, zar neko bolje od njega, seljaka iz Kržave, poznaje ove staze i bestragije, koliko je puta momkujući prošao ovim pašnjacima i dolinama.

I koliko ispeo na Cer, Povlen i Maljen, sve dozivajući devojke na komišanje. A noćas, u mrklom mraku Rađevine i u zoru Velikoga rata javio se dobrovoljno na zadatak i mislio jedino hoće li biti sreće da ga ispuni: da kriomice zgrabi austrijskog vojnika i živa dovede u svoju četu.

O ovom ratnom zbitiju pripoveda pisac Antonije Đurić u tek objavljenoj knjizi „Juriš u porobljenu otadžbinu”, i ovako se raspliće ona noć…

Dragić je znao da su na stotinak metara od njega, bočno levo i desno, dvojica vojnika iz njegove čete, iako ih nije čuo. I oni su drage volje pošli na zadatak. Sva trojica sreli su se na jednoj kosini i šapatom dogovorili da se ne udaljuju mnogo jedan od drugoga. U gustoj tmini teško je razaznati seno, kuću, ogradu, bolje da su ublizo, može bože ne daj neko da padne u klopku a druga dvojica da budu daleko.

Dok su se sašaptavali nazreše da, samo petnaestak metara podalje, uzanom stazom po mekoj travi idu trojica švapskih vojnika. Dragić sudi da su mladi, neiskusni, čim tako neoprezno stupaju, a iza njega su dve godine rata, prvo s Turcima pa s Bugarima. Svikao je na nedaće, ljute bojeve i krv, a večito ga je, kao i svu srpsku vojsku, mučilo samo pitanje: hoće li biti dovoljno municije.

Naša trojka ćuti, sluša glasove, drži bombe u rukama i čeka. A ona trojica Švaba sigurno nisu sami, računa Dragić, biće da ih ima još. Mada, nije im mudro to što rade: došli su kao neprijatelji u tuđu zemlju, špartaju noću kroz nepoznat kraj, pa još i pričaju. Prođoše ta trojica, bili su patrola, prođe i minut, a onda se na istom puteljku ukaza desetina, ispred koje je išao oficir.

Šta da rade trojica Srba protiv desetine, i još one trojice što prođoše? Dogovaraju se šapatom i rukama u mraku: malo ih je za borbu, ali dovoljno za prepad. Iznenaditi neprijatelja, zna to svaki naš vojnik, znači pobediti i mnogo jačeg od sebe. Evo, još samo desetak metara…

Baciše, istovremeno, sve tri bombe, pa raspališe plotunom. Među Švabama lelek, oficir se stropošta. Vidi se sve na blagoj mesečini, koja se iznenada nadvi nad Zavlakom: petorica mrtvih, ostali pobegli.

Ali, zaseda je primila zadatak da nađe vojnike koji mogu da govore, naređeno je da se živi jezik dovede u četu i počne da priča koliko ih je, kako su naoružani, šta nameravaju…

Zemljodelac iz Kržave počeo je da prekoreva sebe, šapćući za se: „Ti si, Dragiću Mitroviću, jedan brzoplet čovek. Da se nisi možda uplašio? Šta ti bi da narediš da bombama razbijete tu desetinu, šta ćeš reći komandiru kad de pita vodiš li živog zarobljenika?”

I dalje nisu progovarali glasno, samo šapatom. Dragiću se, ipak, u pamet ubrzo javi da je ona patrola koju su propustili i dalje negde tu, sva trojica sigurno drhte u nekom zaklonu, obamrli od straha. Ništa im, po prilici, nije bilo jasno, čuli su jauke svoje desetine, ali otkud sad to?

Srbi su se ponovo privukli uz onaj stog i utonuli u tišinu. Kad, vidi sudbine: ona švapska patrola ide pravo na njih. Na samo jednu, prvu reč iz mraka, nisu ni pisnuli, odmah su digli ruke i pobacali puške. Ukočeni od straha.

Dobrovoljci su još pre osvita bili u četi, a komandir stade da ih ljubi od sreće. Zarobljenici su odmah odvedeni u štab puka, a trojici dobrovoljaca posle nekoliko dana stigoše odlikovanja: svima Karađorđeva zvezda.

Rekli su im da su načinili vojnički podvig. Dragić nije bio siguran da je to nešto veliko, na svojoj zemlji pobiti i uhvatiti Švabe. Ali, komanda je mislila drukčije…

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA