Otkud nam hrabrost da je zaboravimo?

Dok se nekim u najmanju ruku diskutabilnim ličnostima dodeljuju bulevari, trgovi i centralne gradske ulice, dotle se zaboravljaju nesporni srpski heroji. Tako je sramno zaboravljena i srpska heroina kojoj se divio ceo svet, a Srbija joj jedva dodelila jedan skriveni sokak u Beogradu. U slavu njenog imena podizane su zastave, i za njenog života pred njom postrojavani pukovi. Na njenim grudima su sa ponosom stajala odlikovanja poput: Karađorđeve zvezde sa mačevima, dva ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, Albanska spomenica, dve Zlatne Obilićeve, britanski orden svetog Majkla, ruski orden svetog Georgija Pobedonosca… (1)

                         „… Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su – gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: „Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u Drugom svetskom ratu. Ali vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!“ Milunka se osmehnula i rekla: „Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik…“

         … Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno… Čestitao joj je, iskreno…“ (2)

Stajali su pred tom ženom mirno mnogi bez obzira na svoj čin, poštujući njenu veru, hrabrost, odlučnost, čast i ljubav ka Otadžbini. Nažalost oni koji su to najpre trebali i za koje je i krvarila prvi su je zaboravili. Možda je upravo njena sudbina, i odnos države ka njoj razlog što se danas slušajući razgovore mladih ljudi često zapitamo kakva to sudba čeka našu Otadžbinu. Današnja omladina ne vidi, ili nisu naučili da treba da vole svoju Otadžbinu. A da ta ljubav podrazumeva i borbu da bude bolja i slobodna, to im izgleda niko nije rekao. Nažalost oni su naučeni da se povlače od problema i kriju. Misleći valjda da će problemi sami od sebe biti rešeni.

Ima i onih koji očekuju da im neki drugi te probleme rešavaju. Smetnuvši sa uma samo da ti od kojih očekuju rešenje nisu znali da ih reše, jer da su znali do problema ne bi ni došlo. Zato danas nije nikakva retkost da mladi svoja razmišljanja o daljem životu vide van svoje Otadžbine, u tuđini. Odlazeći u tuđinu neki  od njih će na trenutak dosegnuti i postignuti ono što su hteli ali će zasigurno i zauvek izgubiti sebe. To se ne sme dozvoliti, to se mora promeniti. Moramo svojoj deci i potomcima pravi put pokazati, otvoriti im širom oči za istinu.

Za takav njihov stav velikim delom kriva je ovakva država i sistem vrednosti koji unutar nje vlada, ali to i dalje ne umanjuje krivicu roditelja. Onih koji su prvi trebali da ih nauče ljubavi ka majci Srbiji, ka svojoj rodnoj i svetoj grudi. Nije im na vreme usađeno poštovanje ka precima. Nisu naučeni ni čuvanju svoje vere, identiteta, ponosa, imena a time i onog najvažnijeg duše koja mora ostati sačuvana potomcima.

Roditelji su ti koji su ih umesto veri, časti i čojstvu upučivali ih nekakvim drukčijim vrednostima, uglavnom materijalnim. Skrivajući od njih istinu da nikad nije nedostajalo materijalnog zato što je trebalo nahraniti gladne i siromašne. Problem je uvek bio zbog onih drugih – bogatih. Onih nezasitih, uglavnom rođenih na zapadu, koje je nemoguće nahraniti i zasititi. Onih kojima se uvek komad u tuđoj ruci čini veči, onih kojima uvek još nešto nedostaje.

Vera zato mora da bude tvrda, od svake stene tvrđa. Onakva kakvu su naši stari nosili u svojim srcima. Tada čovek vrlo lako shvata da je zlato za koje su neki veru prodali zapravo obična prevara i rđa. Tada se jasno vidi kakav je to sjaj zapada, zasnovan na lažnim vrednostima, nakaradnosti, nepricinpijelnosti … To svakako nije mesto gde svetosavska duša može dugo da živi, traži ili nađe spas.

Samim tim sigurno nije ni mesto gde naša deca treba da traže svoju sreću. Moramo sebe naterati da budemo bolji, a svoje potomke vaspitati da postanu dostojniji od nas svojih predaka. Da uspeju da sačuvaju svoju Otadžbinu učine je boljom a svom narodu podare onu pravu i potpunu slobodu. Da na tom putu budu nepokolebljivi, puni vere i ljubavi ka svojoj Majci Srbiji poput srpske heroine Milunke Savić.

Ćerka Radenka i Danice, Milunka Savić, rođena je 28.juna 1892, kako piše u njenoj članskoj karti udruženja rezervnih vojnih starešina. Znajući šta je sve ova ćerka, sestra, žena, majka i iznad svega srpkinja činila za života sigurno nije slučajno da je baš Vidovdan upisan kao datum njenog rođenja. Selo Koprivnica kod Jošaničke Banje u Raškoj zbog nje ostaće večno upamćeno kao rodno mesto jednog od najvećih srpskih junaka. Da je to neoboriva istina potvrdio je i Američki sajt „Listverse” koji je narednika srpske vojske Milunku Savić uvrstio na listu 10 najvećih žena koje su se borile u nekom od ratova tokom novije istorije. (3)

Po objavljivanju Ukaza o mobilizaciji 30. septembra/3. oktobra 1912. godine Milunka je odlučila da zaštiti brata i preobučena u muškarca se prijavi na jednom od mobilizacionih zborišta u Beogradu. To je uradila pod imenom Milun Savić. Kada je počeo Balkanski rat 1912 kao regrut odlazi na front. Bila je bombaš i jurišnik. Njen pol otkriva tek bolničko osoblje nakon njenog ranjavanja u Bregalničkoj bici.(3)  Otišla je u rat umesto svog brata, pokazujući svoju sestrinsku ljubav. Ali ništa manje ne pokazujući ni neizmernu ljubav ka svome narodu i majci Srbiji. Odlično je znala i shvatala šta znači biti pravi Srbin odan veri, Otadžbini i precima i na ponos potomcima. Zato je i bila večna inspiracija svojim saborcima.

                       „…U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: „Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra…“ Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su : „Kad može Milunka…“ Ni teško ranjena nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju…“    (2)

Znala je da kada je narodu i Otadžbini teško da rešenje nije bežanje, predaja ili skrivanje, već ono jedino ispravno – borba. Koliko god ta borba na momente delovala teška i nemoguća ako je iz srca i sa punom verom njen ishod će uvek na kraju biti pobeda. Zato je Milunka žena sa najviše ratnih odlikovanja u svetskoj istoriji, heroj koji i ako ranjavan četiri puta nikad nije stao, nikad se nije pokolebao. Junak koji je zbog svoje iskrene vere i ljubavi ka Otadžbini odnosio sve pobede.

                      „…Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici mladi i snažni kao da su dobili krila: prešli su preko reke i razbili Švabe. Milunka Savić je sa bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: „Predajte se! Predajte se!“ I Austrijanci su se predali. Odvela ih je komadantu puka i raportirala: „Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!“ Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. U tom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komad granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici evo je opet…   

… U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila – hleba. „Ti asker, bre“ – govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju…“(2)

Istrajala je u svemu, zato će i ostati ponosni deo Drinske divizije. Nikad neće biti izbrisano da se dokazala kao borac na opsadi Skadra. Pamtiće je i kao jurišnika i bombaša pešadijskog gvozdenog puka u koji je stigla na početku Prvog svetskog rata. Prijavivši se sama onog trenutka kada je  videla da joj poziv za mobilizaciju ne stiže.

Došavši u komandni štab u Kragujevcu obratila se direktno vojvodi Radomiru Putniku, rekavši mu da je kaplar srpske vojske i da je došla po svoj ratni raspored. Njegov odgovor da „žena nema šta da traži u vojsci“ sem eventualno kao bolničarka, dočekala je spremno i negodujući odgovorila „Ja se metka ne plašim, idem tamo gde kuršum zuji. Dajte mi četu”. Tako Milunka dobija raspored da je primi Voja Tankosić, i postaje deo najelitnijeg i najhrabrijeg Drugog puka srpske vojske „Knjaz Mihailo“ poznatog kao „Gvozdeni puk“.(5)

Svojim delima pokazala je da je i te kako dostojna puka u kome se nalazi, preživela je golgotu prelaska srpske vojske preko Albanije. Tokom proboja Solunskog fronta vanredno je dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. O kakvoj se ženi i srpkinji radi govori i primer iz 1915. Tada je tokom povlačenja srpske vojske iz Makedonije bila teško ranjena u glavu i upućena u bolnicu u Bizerti. Tamo ju je lično posetio čuveni francuski admiral Geprat i uputio joj sledeče reči: „Ozdravi sine, Francuska te moli!“.

Ozdravila je naša Milunka, ne zbog Francuske već zbog svoje majke Srbije i nastavila da se za nju bori. Kroz šta god da je prolazila nije zaboravila reči svog oca. Govorila je uvek  da je od njega naučila da se bori za veru, pravdu, slobodu, život i Otadžbinu, a ne da ubija neprijatelje. Valjda je zato samo godinu dana od ranjavanja to i dokazala, u bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika.

Svojim delima i držanjem zavredila je ona najviša priznanja Francuske, Engleske, Srbije i Rusije. Njeni prijatelji su bili Arčibald Rajs, admiral Geprat, general Franš d’Epere. Govorila je francuski i nemački, kažu da je Kralj Aleksandar i predsednik Tito nisu cenili. Možda i zato što su oni voleli Jugoslaviju a ona svoju majku Srbiju. Ali ni Milunka nije marila za njih, ona je sve što je činila činila za Srbiju. Kada je bila civil odlikovala se skromnošću, a kada je ratovala bila je onaj ko je svojim saborcima ulivao uvek dodatnu sigurnost. Njena hrabrost se prepričavala i uvek služila za primer. Upravo zbog toga su je i francuzi želeći da iskažu najviše poštovanje prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.

                        „…Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni – pod konac… Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: „Kaplar, Milunka Savić, napred!“ Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: „Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu.“ Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož potekle su suze…

…Milunka je učestvovala u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u „džep“ između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika – spavao je uprkos topovskim pucnjima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri… Rekla je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju… Za to vreme,  bugarski vojnici su se provukli i predali se …

… Kad je bila podnarednik, došao je komadant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge… Za čudo, rane su brzo zaceljivale. Nije mogla bez fronta. Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojić i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom… Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću…“    (2)

Ono što njen primer čini dodatno velikim jeste da onda kada je ovog heroja i junaka kome se ceo svet divio, kome su svi trebali samo da se klanjaju, država zaboravila i dovela do nedostojnog položaja, nije se pokolebala. Prihvatila je stoički nove šamare života i svih onih nevernika nedostojnih nje. Prihvatajući jedini posao koji joj se nudio, postala je spremačica i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu da bi mogla da preživi. Tako je sticala građansku penziju i ako je odavno već trebala da ima onu državnu koju je svojim junaštvom i krvlju zaslužila.

Zanemarena i zaboravljena od drugih ona nije izgubila svoju dušu i zaboravila svoju Otadžbinu. Nastavila je hrabro svoju borbu ovog puta ne na bojnom polju, već na onom drugom ljudskom na kom je isto tako pokazala da je bila veći junak od svih. Dobila je ćerku Milenu, ali i usvojila još tri ćerke: Milku, koju je pronašla zaboravljenu na železničkoj stanici u Stalaću, Višnju svoju sestru od ujaka, rođenu u poznim godinama i Zorku, uzetu iz sirotišta na dalmatinskoj obali, koja je imala hendikep, pošto je preležala meningitis. Nije svoje veliko srce ni tu zaustavila, iškolovala je i odgajila još tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela…  (3)

Francuska joj je više puta nudila da tamo živi i da joj dodele njihovu penziju za zasluge. Odbila ih je uz obrazloženje da je „ona srpska majka i da mora da ostane sa svojim ratnim drugovima, u svojoj Otadžbini“. Njena duša i vera su ostali nepokolebljivi i verni Srbiji. Bez obzira na teškoće i okolnosti ostaje sa svojim narodom u svojoj Otadžbini. Znajuči duboko u sebi da oni koji trenutno upravljaju i vladaju nisu ni Srbi, ni Srbija a najmanje svetosavci i Otadžbina.

Srbija je sveta zemlja koja nas svojim lepotama i ljubavlju majke okružuje i koju po svaku cenu i pod svim okolnostima moramo da branimo. Narod je onaj njen deo koji nikada nije napustio veru, bilo je pojedinaca koji su padali ali onaj najveći deo je sačuvao dušu. Nismo napustili veru i put svojih predaka zato smo bili nagrađeni slavnim pobedama i herojima kakvih ni jedan drugi narod ili država nema. Otadžbina i dalje mora biti iznad svega, da bi to i uspeli vera mora biti tvrda. Moramo poput Milunke uvek biti spremni sve da damo za Srbiju i onda kada Srbija nije u mogućnosti da nam uzvrati istom merom. Ako to uspemo nemojmo imati sumnje, bićemo nagrađeni.

(1)  www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%

D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:322641-Milunka-Savic-Heroina-pa-cistacica

(2) Knjiga „Solunci govore“ , Antonije Đurić (legendarna Milunka Savić str268. osmo izdanje)

(3) sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D1%83%D0%BD%D0%BA%D0%B0_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%9B

(4) www.blic.rs/riznica/istorije/sve-sto-niste-znali-o-milunki-savic/78f890n

(5) www.srpskadijaspora.info/srbi-zaboravili-svoju-jovanku-orleanku/

Autor: Nenad Blagojević

Vezane vijesti:

Milunka Savić – devet rana, 12 odlikovanja i jedan zaborav …

Zabranjena reportaža o Milunki Savić | Jadovno 1941.

Srbija pamti heroje | Jadovno 1941.

Heroina molila Nedića za pomoć! | Jadovno 1941.