Otišao je naš Dimitrije

Januarski dan, uoči Badnjeg jutra 2019, doneo je neizmernu bol i suze. Otišao je naš Dimitrije. Naš lički anđeo međ’ anđele nebeske.

Postoje ljudi koje je lako voleti, a teško rečima opisati njihovu veličinu, dobrotu i dela. Retko se rađaju i sreću takvi koji ostavljaju trag za večnost.

Bogoliki Mirko, hristolikih dela, dečak, a junak, borac za pravdu na svim poljima. Najpre na onim našim rodoljubivim, korenitim ličkim, čijom zemljom je dugo hodio, traga pravoslavnog nalazio i beležio, davavši sebe predano i nesebično, srcem, kako je samo on to umeo. Voleo je Liku, to je i njegov govor, i svaka arhaična reč odavala. Time se ponosio. Liku je nosio i živeo. U njoj je hram obnavljao, svetim mučenicima zaboravljenim spomen postavljao, da ne ostanu bezimeni. Saznao je i sakupio mnoge priče, istorijski važne.

Hitao je na vrh Velebita, u Jadovno, u pećinu na Zlatibor što svete mučenike krije, a njegova ruka pronađe. Gusle dvostrune napravio, pticu i leptira dotakao. Davao sebe i Božija blagodat ga vodila i nosila. Nije dao zaboravu svete stvari, ali je često zaboravljao sebe nahraniti i odmoriti. Bog je otvarao mnoga vrata, a Mirku je sve, kao pravom virtuozu, išlo lako. Mozaik, duborez, kovanje, slikanje, vajanje, pisanje…

Bog ga je raskošno talentima nagradio, ali, najpre ljubavlju, ljudskošću i dobrom dušom. Nikad se nije nametao, a uvek se dobro video.

Sa pogledom dečaka, pametan, oštrouman, skroman, a ponekad i stidljiv. Jednom sam videla suze u tvom oku, kada sam čitala priču o dečaku i bibliotekaru.

Rekao si mi: “Muško sam, al’ jedva izdržah da ne zaplačem“. Govorio si mi: “Piši, ti to bar dobro umeš“.

A ja sam imala tu privilegiju deliti život s vama. Od tvog prvog Belog anđela na zidu, krštenja, venčanja, rađanja devojčica, tvojih uspeha i velikih borbi na bogotražiteljskom putu, do poslednjih dana, kada smo se i bolesti znali nasmejati.

Govorio si: “Eto ti, piši“, a ja ne znam, Mirko, kako se od tebe rastaje?

Pružio si mi mač, koji si, bolestan, završavao. “Kako ti se čini“ pitao si me, a ja sam odgovorila kako mislim da ima duše. “Eto vidiš, tražili su mi da bude sa dušom, a ja sam, ovo malo što mi je ostalo, u njih preneo“.

Hrabro mi je rekao: “Pozovi oca Stefana, da odem kod njega 40 dana u manastir“.

A ja nisam mislila da je to naš rastanak, već sam to smatrala novim početkom, po tvom povratku.

Pišem, Mirko, a svaka reč suzom zalivena. Bistri tvoj anđeoski lik, svaka suza više govori koliko se teško od velikih rastati na ovom svetu. A nama, koji verujemo u onaj bolji i pravedniji, ostaje vera, nada i ljubav. Borba za one iste stvari za kojima bi trebali poći svi oni koji su te voleli i u Boga verovali.

Ti ćeš biti krstonosac i barjaktar, i put, ako nekad izgubljeni, zastanemo na zemlji misleći na sebe. Ti ćeš nas opomenuti da se borimo za one večne i nebeske vrednosti koje ostaju.

Zbogom, lički anđele! Niko nam ne može nadomestiti ono što si sa sobom odneo, a kažu da upokojeni ne odnose ništa.

Autor: Olivera Šekularac 06.01.2019.

Vezani prilozi:

U SOMBORSKOM MUZEJU OTVORENA IZLOŽBA POSVEĆENA MIRKU ĆELIĆU

Predali se partizanima, pa završili na dnu jame! | Jadovno …

Brojni Apatinci i Prigrevčani prisustvovali otkrivanju …

IZLOŽBA POSVEĆENA DIMITRIJU MIRKU ĆELIĆU U SOMBORSKOM MUZEJU

Dirljivo svedočanstvo o našem bratu Dimitriju Mirku Ćeliću rečima brata Jovana Ranisavljeva iz Bačke. Bog da mu dušu prosti!

Prestavio se u Gospodu kovač mačeva Kraljevskog Reda …