Отишао је наш Димитрије

Јануарски дан, уочи Бадњег јутра 2019, донео је неизмерну бол и сузе. Отишао је наш Димитрије. Наш лички анђео међ’ анђеле небеске.

Постоје људи које је лако волети, а тешко речима описати њихову величину, доброту и дела. Ретко се рађају и срећу такви који остављају траг за вечност.

Боголики Мирко, христоликих дела, дечак, а јунак, борац за правду на свим пољима. Најпре на оним нашим родољубивим, коренитим личким, чијом земљом је дуго ходио, трага православног налазио и бележио, дававши себе предано и несебично, срцем, како је само он то умео. Волео је Лику, то је и његов говор, и свака архаична реч одавала. Тиме се поносио. Лику је носио и живео. У њој је храм обнављао, светим мученицима заборављеним спомен постављао, да не остану безимени. Сазнао је и сакупио многе приче, историјски важне.

Хитао је на врх Велебита, у Јадовно, у пећину на Златибор што свете мученике крије, а његова рука пронађе. Гусле двоструне направио, птицу и лептира дотакао. Давао себе и Божија благодат га водила и носила. Није дао забораву свете ствари, али је често заборављао себе нахранити и одморити. Бог је отварао многа врата, а Мирку је све, као правом виртуозу, ишло лако. Мозаик, дуборез, ковање, сликање, вајање, писање…

Бог га је раскошно талентима наградио, али, најпре љубављу, људскошћу и добром душом. Никад се није наметао, а увек се добро видео.

Са погледом дечака, паметан, оштроуман, скроман, а понекад и стидљив. Једном сам видела сузе у твом оку, када сам читала причу о дечаку и библиотекару.

Рекао си ми: ”Мушко сам, ал’ једва издржах да не заплачем”. Говорио си ми: ”Пиши, ти то бар добро умеш”.

А ја сам имала ту привилегију делити живот с вама. Од твог првог Белог анђела на зиду, крштења, венчања, рађања девојчица, твојих успеха и великих борби на боготражитељском путу, до последњих дана, када смо се и болести знали насмејати.

Говорио си: ”Ето ти, пиши”, а ја не знам, Мирко, како се од тебе растаје?

Пружио си ми мач, који си, болестан, завршавао. ”Како ти се чини” питао си ме, а ја сам одговорила како мислим да има душе. ”Ето видиш, тражили су ми да буде са душом, а ја сам, ово мало што ми је остало, у њих пренео”.

Храбро ми је рекао: ”Позови оца Стефана, да одем код њега 40 дана у манастир”.

А ја нисам мислила да је то наш растанак, већ сам то сматрала новим почетком, по твом повратку.

Пишем, Мирко, а свака реч сузом заливена. Бистри твој анђеоски лик, свака суза више говори колико се тешко од великих растати на овом свету. А нама, који верујемо у онај бољи и праведнији, остаје вера, нада и љубав. Борба за оне исте ствари за којима би требали поћи сви они који су те волели и у Бога веровали.

Ти ћеш бити крстоносац и барјактар, и пут, ако некад изгубљени, застанемо на земљи мислећи на себе. Ти ћеш нас опоменути да се боримо за оне вечне и небеске вредности које остају.

Збогом, лички анђеле! Нико нам не може надоместити оно што си са собом однео, а кажу да упокојени не односе ништа.

Аутор: Оливера Шекуларац 06.01.2019.

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац

---

Везани прилози:

У СОМБОРСКОМ МУЗЕЈУ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА МИРКУ ЋЕЛИЋУ

Предали се партизанима, па завршили на дну јаме! | Јадовно …

Бројни Апатинци и Пригревчани присуствовали откривању …

ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА ДИМИТРИЈУ МИРКУ ЋЕЛИЋУ У СОМБОРСКОМ МУЗЕЈУ

Дирљиво сведочанство о нашем брату Димитрију Мирку Ћелићу речима брата Јована Ранисављева из Бачке. Бог да му душу прости!

Преставио се у Господу ковач мачева Краљевског Реда …