Отимачина, шиканирање и правосудна фарса

Двије сличне приче хрватских грађана српске националности оповргавају да је приватно власништво у овој земљи неповредиво: након што су им куће тијеком рата одузете, дане на кориштење другим особама и девастиране, судови им не дају да располажу својом имовином док привременим корисницима не надокнаде уложено у „преуређење“
Да приватна имовина каткад за хрватско правосуђе не представља светињу, доказују многе приче, посебно оне у којима је ријеч о имовини грађана српске националности. Милица Миладиновић била је супруга официра ЈНА. С њим и двоје дјеце, кћери и сином, живјела је на загребачкој Савици, у Грушкој 4. Рођена је у Србији, но њезин је живот од 1972, када се доселила овамо, везан потпуно уз Загреб. Када се Хрватска осамостаљивала, није ни помислила на одлазак. Штовише, њезин је супруг, када му је речено да ће из војарне у којој је служио можда морати пуцати и на цивиле, скинуо униформу.
– Нажалост, једног су ми дана на послу, у трговини у којој сам радила, рекли да више не морам долазити. Била сам у шоку, но то је био тек почетак: пар дана касније неколико је униформираних особа провалило у наш стан и истјерало нас ван. Казали су да нам у Хрватској није мјесто – присјећа се.
Када им је нешто слично рекао и полицајац којег су позвали у помоћ, схватили су да их нитко не штити и побјегли прво у Босну, па у Србију. Њезин брак није дуго издржао свакодневну борбу за опстанак.
– Када сам чула како Ивица Рачан, након побједе на изборима, позива Србе да се врате, похитала сам назад, но схватила сам да нам је стан одузет судским путем и да је продан трећој особи – каже Милица.

Опљачкана па кажњена
Ипак, није паничарила: имала је и викендицу у Загорју, крај Забока. Дознала је да је привремено додијељена на кориштење Мирсудину Никшићу, хрватском војнику, но била је увјерена да ће његово исељење бити тек формалност.
– Била сам у шоку када ми је начелник опћине, ХДЗ-овац Владимир Боснар, рекао да исељење с њим нема никакве везе, иако му је управо он потписао дозволу још 1995. Схватила сам да ми планирају отети једини дом – говори Милица, која је након тога подигла тужбу ријешену у њену корист. Но, ни три године након тога није се ништа догодило, па се обратила ОЕСС-у. Потом је ДОРХ подигао тужбу, но до захтјева да се Никшић исели прошле су још четири године. Када је напокон, седам година након првог спора, ушла у кућу, имала је што за видјети: кућа је била опљачкана, девастирана и разрушена. Никшић је у њој намјеравао отворити ресторан, па је ископао подрум, уклонио кат и кров, надозидао неке просторије, уништио врт и воћњак…
Милица је од државе затражила обнову. У надлежном су министарству одредили да треба добити 240.000 куна, но тада је Никшић узвратио протутужбом, у којој је тражио да јој се забрани располагање имовином док му не исплати 300.000 куна колико је, наводно, уложио у „преуређење“. У свему томе посебно је бизарна чињеница да је Никшићу држава новцем порезних обвезника још 1996. обновила кућу у Старом Грабовцу крај Новске, у којој живе његови родитељи; унаточ томе, суд је уважио његову тужбу, па му Милица сада мора исплатити немалу своту. Одмах се, наравно, жалила.
– Обишла сам све адресе, покуцала на сва врата… Прије пет година, Влада је одлучила да ће држава намирити трошкове привременим корисницима: предложила сам да ми се додијели одштета и мањи стан у власништво, а да се моја кућа препусти Никшићу. Умјесто правде, предложено ми је да се одрекнем свог власништва, па ће ми „опростити“ тих 300.000, а добит ћу и тридесетак квадрата станчића у Загребу и то као заштићени најмопримац. Дакле, да будем подстанар након што ми је отето приватно власништво и одузето станарско право – огорчена је жена која од тражења правде не намјерава одустати, премда се њезина права годинама газе на најгрубљи могући начин. И даље ће захтијевати да држава сама исплати Никшића и обнови јој кућу.

По правду у Страсбург
Прича несретног Петра Кунића слична је Миличиној: на почетку рата, када му је било 40 година, у обитељској кући код Крњака крај Карловца држао је надалеко познат ресторан „Код Швајцера“.

– Ресторан је радио све до „Олује“, а онда смо побјегли јер смо се, оправдано, бојали за живот. Вратио сам се 1997, чим сам могао, но у кући сам затекао Винка Петровића, који ме није хтио пустити унутра, а камоли напустити моју кућу – прича нам Петар.
Петровић је кућу на привремено кориштење добио у свибњу 1996, у склопу Туђмановог тзв. хуманог пресељења, односно насељавања Хрвата у домове избјеглих Срба. Чим је схватио што је посриједи, Кунић је подигао тужбу, која се годинама повлачила по карловачком суду, чији су га суци и суткиње вријеђали и понижавали, а сама му предсједница јасно дала до знања да од тужбе неће бити ништа. Стога је правду затражио на Суду за људска права у Страсбоургу, гдје је пресуђено у његову корист: додијељено му је 19.500 еура одштете, а Хрватској је наложено да почне примјењивати ратифицирану Конвенцију о заштити људских права, која је обвезује да свим грађанима осигура поштено суђење у разумном року. И тако 2003. долази до преокрета.
– Била је организирана прва деложација Петровића, на коју сам с обитељи стигао из Бања Луке. Ја дођем, иако немам за крух, но не дођу ни судски извршитељ ни мој одвјетник. Био сам на рубу снага, финанцијски и здравствено исцрпљен. Била је тамо и новинарка ХРТ-а, којој сам у том јаду и очају изјавио да сам кућу одлучио поклонити Георгеу Бусху, па да видим хоће ли се Хрватска усудити њему то не вратити.

Ни Буш не помаже
Нетко је у америчкој амбасади гледао Дневник ХРТ-а у којем је објављена Кунићева изјава. Његов је очај, чини се, многима био забаван, па је Влади постављено неугодно питање тко се то зеза с америчким предсједником и о чему се заправо ради. Био је то, као у каквој трагикомедији, знак за узбуну у Рачановој администрацији.
– Одједном су почели звонити телефони, покренули се суд, тужилаштво, медији, полиција. Тједан дана касније, специјалци су окружили кућу, уз присутност других државних органа, и деложација је обављена – сјећа се Петар који је, као и Милица Миладиновић, свој дом нашао девастиран и разрушен.

– Кућа је била празна, прозори зазидани. Морао сам продати викендицу, потрошити што су ми дали у Страсбургу и посудити још 35.000 еура за кров, столарију, стабилизацију куће и фасаду – каже. Ипак, врхунац правосудног терора догодио се када је Петровић тужио Кунића и затражио одштету за оно што је, наводно, уложио у кућу.
– Његову тужбу сматрам наставком шиканирања моје обитељи – каже Петар Кунић, који је обновио угоститељски обрт отворивши терасу на којој је гостима сервирао пића са шанка смјештеног у камп-приколици. Радио је све до доласка карловачке инспекторице, која је била незадовољна тиме што на приколици без руде и котача нема ваљане сигнализације, па му је ускратила дозволу и могућност да преживи од свог рада.
Након што је Петровић подигао тужбу, Кунићу је суд забранио располагање имовином, па у кући не смије отворити никакав обрт, а не смије је ни изнајмити.
– Умјесто да кућу на доброј локацији изнајмим неком трговачком ланцу за неколико тисућа, живим од 400 куна социјалне помоћи, иако је Влада још прије пет година закључила да ће сва слична потраживања држава преузети на себе. Не знам гдје је запело, знам само да бих Петровићу данас морао исплатити око милијун и 300.000 куна, урачунају ли се камате – здвојан је Кунић.

Одлука унаточ одлуци Владе
Одлука Владе коју Кунић спомиње иста је она која је још 2006. требала ријешити проблеме Милице Миладиновић, али није због наводне опструкције Државног одвјетништва. Големи износ који наводи Кунић потјече од камата.
– Вјештак је процијенио да је Петровић у обнову моје куће уложио око 400.000 куна. Ушао је у кућу док је била без крова, који је уништен у „Олуји“. Имам информације да га је обновио цријепом скинутим с околних кућа. Суду није показао ниједан рачун за материјал који је наводно уградио, а суци га то нису ни тражили – износи Петар.

Петровић, повратник из Швицарске, данас живи у Бенковцу, у кући чији су власници били Срби. Материјал за обнову дала му је држава, но није познато на темељу којег закона. За то вријеме Петар Кунић са супругом и кћери, правницом која узалуд тражи посао, чека оврху. Наиме, посљедњи чин ове правосудне фарсе, којом се злоставља грађанин који не пристаје бити фигуром коју ће нетко по свом нахођењу помицати као по шаховској плочи, требао би се одиграти ускоро, 6. травња, за када је заказан овршни поступак.
Држава и даље инзистира да Петар Кунић Петровићу плати сулудо висок износ: заборавља се да несретни човјек можда и јест кунић по презимену, али са срцем лава који ће се за своја права борити до краја.

Саша Косановић
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ