Otimačina pod evropskom zastavom

Umesto da olakša ostvarenje uzurpiranih imovinskih prava srpske države i Srba u Hrvatskoj, EU „mudro“ ćuti, a njena članica Hrvatska se prema tim pravima ponaša još bahatije i bezočnije

Sa ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju porasla je i nada da će mnogi nerešeni srpski problemi sa ovom bivšom jugoslovenskom republikom biti razrešeni. Od potraživanja države Srbije, preko statusnih pitanja Srba u Hrvatskoj, pa do ličnih imovinskih pitanja prognanih i izbeglih Srba… Nažalost, od nade je ostala samo pusta želja, jer se tek ispod plave zastave sa žutim zvezdicama pokazalo sve licemerje, do tada prikrivano obećanjima i obavezivanjem na evropske norme i standarde. Koji za Srbe, očigledno, ne važe.

SPORNI ZAKON

Kako, inače, drugačije shvatiti poslednju odluku hrvatskog Sabora u vidu usvajanja izmene i dopune Zakona o upravljanju državnom imovinom koji će resornom ministarstvu omogućiti da upravlja nekretninama, pa i stavljanjem u funkciju onih nekretnina za koje nisu rešeni imovinsko-pravni odnosi.
Još kao vladin predlog (u januaru ove godine) ovaj zakon je izazvao veliko nezadovoljstvo u Srbiji i Bosni i Hercegovini jer će to, kako je shvaćeno, u praksi značiti da državnu imovinu pravnih lica iz drugih republika bivše SFRJ, Hrvatska može dati na upravljanje trećim osobama, što su mnogi protumačili kao otimačinu hrvatske države.
Predsednik Saveza Srba u regionu Miodrag Linta ocenio je da Hrvatska krši Sporazum o sukcesiji i poziva Srbiju da reaguje tako što će poslati elaborat Evropskoj komisiji, Evropskom parlamentu i Savetu Evrope i tako upoznati međunarodnu zajednicu i javnost sa kršenjem ljudskih prava u Hrvatskoj.
Reč je o zakonu koji predviđa takozvano aktiviranje zapuštene imovine, koja je većinom bila u vlasništvu srpskih pravnih subjekata u Hrvatskoj do 1991. godine. Vlada Josipa Manolića je te godine donela Uredbu o zabrani raspolaganja nekretninama u vlasništvu institucija, republika, kompanija i drugih pravnih subjekata iz bivše SFRJ. Tu imovinu je Zagreb posle rata nacionalizovao i u katastrima preveo na državu.

ODUZETA IMOVINA

Mnoge nekretnine, tako proglašene državnim vlasništvom, u međuvremenu su prodate uprkos Aneksu G Bečkog sporazuma o sukcesiji, prema kome prava na imovinu, koja se nalazi u nekoj državi naslednici a na koju su građani ili druge pravne osobe SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine, moraju biti priznata, zaštićena i vraćena od te države.
Na udaru novog zakona u Hrvatskoj naći će se odmarališta, poslovni prostori i stanovi najmanje 180 preduzeća iz Srbije, a među njima su i dobro poznate velike kompanije i banke, kao i neke veoma uspešne firme u doba SFRJ poput NIS-a, „Geneksa“, pirotskog „Tigra“, „Simpa“ iz Vranja, „Metalca“ iz Gornjeg Milanovca, „Beobanke“, „Investbanke“, „Robnih kuća Beograd“…
Hrvatski ministar državne imovine Goran Marić je u januaru ove godine poručio da se u vlasničke odnose neće dirati dok se ne reše imovinsko-pravni odnosi, ali i da „nisu vlasnici ti koji tvrde da su vlasnici, oni su nevlasnici jer vlasnički odnosi nisu rešeni“.
Prema tek usvojenom propisu, imovina kompanija iz bivših jugoslovenskih republika sa kojima Zagreb nije potpisao bilateralne sporazume, a koja je i dalje u društvenom vlasništvu, moći će da bude data na upravljanje drugima na period od 30 godina. To bi podrazumevalo ne samo korišćenje tuđe imovine, koju su srpske firme kupile ili gradile sopstvenim novcem, već i mogućnost njihovog otkupa.
Kako bi zaštitili svoju imovinu, 28 pravnih lica iz Srbije i BiH svojevremeno je formiralo zajedničko udruženje „Oduzeta imovina“. Njihov zastupnik, advokat Zoran Ristić, posle osam godina sporova pred hrvatskim sudovima, četiri je uspeo da pokrene u Strazburu i bio uveren da će ta instanca stornirati zakone koji se tiču imovine iz sukcesije. I prevario se.

EVROPSKI SUD I „MLADOST TURIST“

Hrvatskoj je vetar u leđa upravo dao Evropski sud za ljudska prava svojom konačnom odlukom od 30. januara ove godine, kojom je zaključio da srpske firme nemaju pravo na povraćaj njihove predratne imovine, odbacivši kao neosnovanu tužbu beogradskog „Mladost turista“ koji je od Hrvatske tražio povraćaj nekretnina u Tisnom na ostrvu Murteru.
Firma „Mladost turist“ u bivšoj državi koristila je zemljište u Tisnom na kojem je upravljala dečjim odmaralištem „Beograd“, a sada se tamo nalazi osnovna škola.
U tužbi su isticali da je hrvatska država nekretnine eksproprisala nakon početka rata, ali i da je 2004. godine ratifikovala Ugovor o pitanjima sukcesije, kojim se obavezala da vrati tu imovinu vlasnicima, što nikada nije učinila. Zbog toga je „Mladost turist“ smatrao da mu je povređeno pravo na mirno uživanje prava vlasništva, zaštićeno Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.
Evropski sud je, međutim, prihvatio pravno tumačenje hrvatskih sudova da sam Ugovor o pitanjima sukcesije (tačnije, njegov Aneks G) ne daje pojedinim fizičkim i pravnim osobama pravnu osnovu za povraćaj njihove predratne imovine, već da će takav povraćaj eventualno biti moguć tek kada bude sklopljen dodatni bilateralni ugovor između Republike Hrvatske i Republike Srbije, kojim bi se konkretizovale odredbe Aneksa G.

ANEKS G

Ovaj aneks je, od 2004. kada je usvojen Bečki sporazum, neka vrsta Svetog pisma za stotine hiljada Srba proteranih iz Hrvatske, ali i drugih građana i pravnih subjekata iz Srbije koji su oštećeni, jer se u njemu jasno kaže da svima moraju biti vraćena prava koja su imali uoči rata, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Međutim, Hrvatska rešavanje ovog pitanja uporno odbija. Njeno ministarstvo pravosuđa i državno tužilaštvo su odmah po usvajanju Bečkog sporazuma, koji su potpisale sve države naslednice SFRJ, dali instrukciju sudovima da se Aneks G ne može direktno primenjivati, već da je potrebno da se potpiše bilateralni sporazum između Srbije i Hrvatske.
„Mi smo se ponadali da će se taj aneks G realizovati direktno: Vi dokažete da ste imali neku imovinu, odete na neki šalter i oni vam to vrate. Nema toga u Hrvatskoj“, ističe Savo Štrbac iz „Veritasa“.
Veljko Odalović, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, ističe da je naša zemlja uradila sve što je do nje, i da joj ne preostaje ništa drugo nego da se obrati Ujedinjenim nacijama, koje su i garant sporazuma o sukcesiji.

PROCENE VREDNOSTI

Problem je podela imovine nekadašnje SFRJ: od isplate stare devizne štednje, preko problema mešovitih banaka, do podele ambasada i rezidencija. Dok Srbija smatra da bi odvojeno trebalo rešavati pitanja imovine društvenih preduzeća i stanarskih prava, Hrvatska zastupa stav da nije rešeno pitanje reciprociteta za sticanje prava vlasništva nad nekretninama za državljane drugih država koje treba rešiti bilateralnim sporazumom. Obe zemlje su se samo saglasile da su spremne da ubrzaju primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije, potpisanog 29. juna 2001. godine u Beču.
Različite su procene vrednosti sporne imovine a jedna od njih ide čak do tri milijarde evra. Slična situacija je i sa otimanjem imovine proteranih Srba i srpskih povratnika. Spekuliše se sa brojkom oko 50.000 oduzetih stanova, desetinama hiljada neisplaćenih penzija i skoro isto toliko „zarobljenih“ dinarskih i deviznih štednih uloga, 800.000 katastarskih parcela, otetog poljoprivrednog i šumskog zemljišta…
U svoje stanove koje su napustili u „Oluji“ Srbi ne mogu da se vrate. Građani Republike Hrvatske hrvatske nacionalnosti otkupili su državne stanove a Srbima to nije omogućeno, iako su i oni godinama od tri do pet odsto plate svakog meseca uplaćivali u stambeni fond. Srbi povratnici imaju pravo na stan, ali ne na onaj u kome su živeli pre rata i samo na određeni broj kvadrata. Te državne stanove je moguće otkupiti, ali ista pravila otkupa ne važe za sve. Građanima hrvatske nacionalnosti je omogućeno da stanove otkupe po nižim cenama, a Srbima koji su dobili krov nad glavom po osnovu stambenog zbrinjavanja prodali su ih po daleko višim cenama.
Po rečima Jove Kablara, predsednika Udruženja penzionera iz Hrvatske, Zagreb je jednostranom odlukom obustavio isplatu penzija svojim građanima srpske nacionalnosti početkom rata 1991. godine. Obustava je trajala sve do potpisivanja Sporazuma o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Hrvatske 1996, čime je oštećeno više od 57 hiljada penzionera.
„Za isplate od ’91. do ’95. Hrvatska se pozvala na zakon iz SFRJ, zakon države koju ne priznaje, i zaključila da su penzioneri iz tadašnje RSK odlučili da primaju tzv. ’krajišku penziju’. Naravno da nismo imali nikakvu mogućnost da izaberemo čiji ćemo novac primati. Od ’95. naovamo, pod izgovorom da je u roku od šest meseci posle ’Oluje’ trebalo prijaviti promenu mesta boravka, ponovo smo ostali bez novca koji smo zaradili, jer tada nije bilo nikakvih kontakata sa Hrvatskom, promenu mesta boravka nije bilo moguće prijaviti“, objasnio je Kablar srpskom „Sputnjiku“.
Uprkos postojećem sporazumu, izbegli građani ne mogu da ostvare ili povežu staž iz perioda pre i tokom 90-ih godina. Hrvatska strana smatra da nema stopiranja primene sporazuma, već da je dokumentacija izgorela i nedostaju podaci, dok Srbija zastupa stav da se sporazumi ne primenjuju, i da ovaj problem imaju samo Srbi.

POREZ ZA IZBEGLICE

U Hrvatskoj se vodi i rasprava o zakonu po kome bi srpske izbeglice na svoje kuće plaćale skoro tri puta veći porez. Reč je o porezu na nekretnine koji bi bio zamena za komunalnu taksu. Stambeni objekti proteranih Srba u kojima ne žive stalno bili bi tretirani kao vikendice, na koje bi plaćali do tri puta više poreza od sadašnje komunalne naknade.
To je, valjda, odgovor Savezu Srba iz regiona koji smatra da bi poreska stopa na imovinu proteranih Srba trebalo da bude najniža moguća, a vlasnici srušenih kuća i lokala trebalo bi da budu oslobođeni plaćanja poreza na nekretnine. Na stranu što mnogi pojedinci još nisu dočekali obnovu kuća, a deo onih koji jesu više od dvadeset godina živi u mraku i hladnoći, jer struja još nije stigla u srpska sela.
Srpskoj imovini u Hrvatskoj preti još jedna opasnost, a to je predlog zakona po kome poljoprivredno zemljište koje se ne obrađuje za 10 godina može biti oduzeto vlasnicima. Od „Oluje“ opustela je ogromna teritorija Hrvatske sa poljoprivrednim zemljištem koje više od 22 godine niko ne obrađuje.
A Evropska unija na sve to „mudro“ ćuti iako Hrvatska, ne vraćajući Srbima njihovu imovinu, čija se ukupna vrednost procenjuje na čak 30 milijardi evra, krši ne samo vlastiti ustav već i međunarodno pravo. Ona reaguje samo prema Srbiji, tovareći joj nove i nove uslove za pridruživanje, pokazujući, pri tome, ništa manje licemerje od Hrvatske.

Autor: Slobodan Ikonić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Zvanično: Hrvatska prisvaja imovinu bivših SFRJ republika

Kakav će biti odgovor Srbije na brutalnu hrvatsku pljačku

Referendum u Hrvatskoj – da Srbe izbace iz Sabora