ОТИМАЧИНА ДОЛАЗИ НА НАПЛАТУ

Претворба друштвене имовине у државну и приватну имала jе своj значаjан рукавац у отимачини великог броjа станова некадашње ЈНА, а што jе био посебно ефикасан ратни стимуланс за одређени тип припадника Хрватске воjске. Отворени лов на квадрате непоћудних обитељи – махом српске националности, jасно – био jе ремећен тек залагањем шачице цивилних активиста коjи су се годинама опирали таквоj пракси, но краjем прошлог мjесеца стигла jе хрватску државу и jедна позна шамарчина из Еуропског суда за људска права у Страсбоургу, коjем се професионални воjник-официр Петар Орлић из Риjеке обратио jош након деложациjе приjе седам година.
Почетак крађе
Орлић ниjе одмах током рата, дакле, наглавачке излетио на улицу, као што jе био увриjежени народни обичаj, него се годинама повлачио по хрватским судовима коjи су му на концу наложили да се исели. Ту задршку вjероjатно има захвалити чињеници да jе у листопаду 1991. прешао из ЈНА у ХВ, но показат ће се да му на концу ни то ниjе било довољно. Превладат ће у корист шиканираног станара тек страсбоуршки суд; уз његову одлуку зациjело се вуче логична импликациjа по све многоброjне сличне случаjеве. А њих jе пак било на десетке тисућа, будући да су воjни станови чинили тек мањи дио укупно одузетих некретнина темељем ускраћивања станарског права и права на откуп големом броjу хрватских Срба.
Точниjе, процjене казуjу – у недостатку прецизне документациjе надлежних тиjела – да jе временом одузето до 30 тисућа станарских права, а засад се тек с времена на вриjеме понеки процес завршавао у корист жртава. Срђан Дворник, jедан од наjупућениjих активиста у томе подручjу, мишљења jе да би ваљано елабориран одговор на наше питање о правноj утеме-љености државног узурпирања станарског права захтиjевао читаву књигу: “То jе било ‘покривено’ великим броjем закона, подзаконских прописа и коjекаквих паралегалних аката по-пут програма, владиних закључака и одлука итд. Готово сваки од тих прописа и ‘прописа’ jе више пута миjењан”.
Дворник ту поjаву држи свакако тешким кршењем људских права у наjвећем диjелу случаjева. Што се тиче воjних станова, наjприjе су била поништена сва ЈНА-рjешења о становима донесена након 24. српња 1991. године (то се односило и на Петра Орлића), премда jе та одредба била супротна обавези Хрватске да до 8. листопада не подузима никакве jедностране акте. У то доба, све до краjа наредне године, преотета jе и већина “напуштених” станова; jедна од споменутих одредби тиче се могућности поништавања станарског права због дуљег избивања станара, при чему jе увелике злоупотребљен и страх српских обитељи услиjед опће атмосфере у, наjчешће, урбаним срединама на неокупираном диjелу Хрватске.
Насилна избацивања
Други велики вал отимачине траjе од сиjечња 1993. до вељаче 1994. године, с наjвећим броjем насилних избацивања великог броjа станара из бивших ЈНА-станова, без обзира на ма какву претходну судску одлуку.
– Процjену броjа од готово тисућу таквих станова само у Сплиту, помогао нам jе одредити ондашњи воjни тужитељ Младен Баjић – рекао нам jе Тончи Маjић, чувени сплитски бранитељ деложираних суграђана.
– У читавоj Хрватскоj отето их jе тако око 3.000, наjчешће са свом имовином у њима. Ту се радило о наjбруталниjем виду читаве те приче, с потицањем ужасне атмосфере панике и беспомоћности жртава у десецима тисућа воjних станова на неокупираном диjелу Хрватске – каже Маjић, те закључуjе да jе таква активност извођена у функциjи етничког чишћења.
Његово особно искуство на лицу мjеста у броjним случаjевима укључуjе и премлаћивање од стране хрватских воjника, али и кобну пасивност тамо присутне полициjе и других државних службеника. Још jедан Маjићев судруг, оваj пут са загребачких попришта деложациjа, Зоран Пусић, такођер се добро присjећа свега.
– Било jе и сукоба с полициjом коjа нас jе односила из тих станова – каже Пусић – мада треба нагласити да jе добар дио деложирања изведен заправо посве или наjвећим диjелом илегално, без судских рjешења. Међутим, државни органи никад нису сприjечили ниjедан такав случаj.
Пусић jе у то вриjеме писао и кардиналу Фрањи Кухарићу, е да би се потоњи критички обратио предсjеднику Сабора. Деложациjе из воjних станова свеjедно нису минуле све до свибња 1994. године, када Воjна полициjа добива миг да их престане подржавати, но дотад се њима већ намирило на тисуће узурпатора. Разни судски поступци затим ће се растезати годинама, баш као и политичке расправе о свему томе, али проблем у циjелости ниjе риjешен – нити приближно – све до данас. Тек повремено, као што смо већ констатирали, понека пресуда домаћег судишта или Страсбоурга у корист жртава, подсjети на могућност барем дjеломичног исправљања неправде.
Рат и приватизациjа
О jедном занимљивом примjеру у истом контексту писао jе приjе неколико дана и портал Х-алтер: обитељ Видић са загребачке Трешњевке дочекала jе прошлог мjесеца, након дугогодишње судске битке од Загреба до реченог Еуропског суда, неочекивану задовољштину. Наиме, без обзира на процесе коjи им нису улиjевали пуно наде, Министарство обране РХ наjедном jе Видићима самостално – мимо правосуђа – послало рjешење коjим се тоj обитељи допушта откуп воjног стана, а гдjе живе jош од шездесетих година прошлог стољећа. Тешко jе с поуздањем рећи има ли то некакве везе са скорим парламентарним изборима, нарочито знамо ли како се и актуална хрватска премиjерка докопала стана у коjем живи до данас.
При свему томе нарочито треба обратити пажњу на кључно питање реституциjе: двоjбу о карактеру станарског права, коjе многи сврставаjу под облигациjске односе или – риjечима Срђана Дворника – као само мало “jачи” облик наjма. Станарско право, међутим, а око тога се већ дуго ломе копља, готово jе истовjетно власничком праву. Томе у прилог иду и разне одлуке међународног правосуђа, првенствено jедна веома jасна одредба Еуропског суда, коjа фактички сравњуjе наведена два облика права. Досљедна примjена тог закључка, дакле, довела би до ревизиjе десетака тисућа одузетих станарских права, и до обавезе надокнађивања великих материjалних губитака за оне коjи су били оштећени у цjелокупном процесу.
Хрватска ће тако можда и генерациjама плаћати обештећење жртвама отимачине станова из претпрошлог десетљећа, тога своjеврсног ратног злочина у коjем jе приватни материjални интерес већ добрано политички мотивираних поjединаца, кориштен као додатни замашњак jедног оружаног сукоба. Била jе то уjедно и међунационална освета, али немогуће jе порећи лавовски удио плиjена – осваjачког, наиме – у потицању онога што се на побjедничкоj хрватскоj страни одувиjек службено назива искључиво обраном. Одатле и наша стартна контекстуализациjа у оквиру претворбе и приватизациjе, развлашћивања и пљачке за чиjу jе несметану изведбу такођер изнад свега послужила та напросто идеална чињеница рата.

Извор: novosti.com