Otac mi je davao zadušnice

Moj otac ratovao je sedam godina, a ja četiri. Mobilisan sam, kao poslednja odbrana regruta 1915. godine. Šesnaeste otac mi davao zadušnice: mislio da sam umro u Albaniji – tako mu rekli. A ja sam za to saznao u Solunu u jednoj francuskoj bolnici, gde sam nosio mleko i lekove: nisu mene tako mladog hteli odmah da puste na front. Tu sretnem neke moje seljake iz Pečenoga i kažu mi da mi je otac pustio bradu i da mi je davao sve redom za dušu.

Otac mi je bio još pre rata u 11. puku, pa sam mislio da je još tamo. Pišem mu jednom, drugi put, treći put – odgovora nema. Ja, još sa jednim krenem u dopunsku komandu. Trupni narednik pita:

„Jeste li vi bili vojnici do sada?“

Kažemo da nismo. Pita opet. Mi potvrdimo da nismo.

Kaže: „Da vi idete u bolničare ili telefoniste, mladi ste vi za položaje“.

Ali ja neću. Hoću k ocu, hoću da se borim. Ceo dan putujem, penjem se uz neko brdo. Na jednom mestu vidim čoveka u mantilu, izbušio neku kantu, zapalio ugalj i greje se – ne sme dim da se vidi. Priđemo.

„Ko ste vi?“ – pita. Kažemo. Odvede nas kod komandira. On – kapetan prve klase. Gleda me. Kaže:

„Odakle si?“

„Ja sam iz sela Pečenoga, srez gružanski“.

„Poznaješ li ti mene?“

„Ne mogu da se setim.“

„Pa ja sam bio tvoj učitelj u Vitkovcu!“

Prepoznam ga. Posle me odvedu kod nekog narednika iz Batočine. Tu rovovi u čestaru, nikad sekira ušla nije. Kopaj po jednu bukvu, kopaj, kopaj – mesec dana tako. Jednom ja kopam pod jednom bukvom, a Bugari biju. Ja – dečko, ne znam odakle biju. Kad udari bomba u moju bukvu, baci me, zemlja preko mene. Narednik zakuka:

„Ovaj dečko tu tek mesec dana a pogibe!“

Ali – ja nisam. Samo krv lije niz uvo. Dođoše bolničari, odneše me u Vertekop, u 37. englesku bolnicu. Tu budem dva i po meseca zbog uva. Sve očistiše i urediše, ali sluha nema. Jedna majorica, lekar, kaže da nisam za front, nego da idem u Pariz ili Englesku. Ja ne htedoh. Opet odoh na položaj.

Jednog dana zove me jedan vojnik. Kaže:

„Seničić, podnarednik, da se javi komandiru!“

Meni ne bi zgodno, iako znam da sam ispravan. Odem u njegov rov. Pogledam: moj otac! Brada do pojasa. Bela. Gleda me i plače. Reč ne progovara. A moj komandir će ocu:

„Čedo, to je tvoj sin, što plačeš?“

Tek otac progovori:

„Joj sinko, ti si… A meni kazao Velislav Nikolić da si umro u Albaniji i ja sam ti redovno davao za dušu.“

Doneo mi paklo cigara, a i ja primao na položaju a kako nikad nisam pušio, dadoh njemu. Dva dana smo sedeli kod komandira, a onda se pozdravismo. Više se nismo videli dok nije prošao rat.

A ovako je to bilo u Albaniji. U Kosovskoj Mitrovici oficiri nas skupili i kažu:

„Ko može da izdrži – neka ide dalje, ko ne može – neka se vrati.“

Sneg veliki, peške idemo, goli, bosi, napadaju Arnauti. Neki su se i vratili, ali ja idem dalje: i otac mi ratuje. Prizren. Pođemo ka Bitolju. Bugari nam presekli odstupnicu ka Grčkoj, iako smo imali još samo 16-17 kilometara. Nazad, oko Ohridskog jezera, pa kroz Albaniju. Oko dva meseca smo bili u Albaniji. Sve bedno, golo, nigde hleba, nigde ništa. Noćas idemo jednim pravcem, kad se svane, pogledamo: pogrešili smo. ‘Ajde opet! Sve krš. A Arnauti sve krili od nas. Znaju da tražimo hleba, pa raznelil po šumama. Samo viču „Ska buk.“ Za pušku ili cokule dobije se hleb, ko je imao da da. Ja nisam imao ništa. Ali Arnauti su i zaveli neke: uzme pušku, da mu nešto, a čim se izmakne – on ubije. Posle više nismo smeli ni da tražimo hleb. Dođemo do Valone. Tu, po šatorima, pola polipsalo. Jedan moj brat pojeo slanu konzervu, napio se vode i umro. A tu bila neka velika reka. Ujutru Francuzi dođu sa motornim šlepovima. Pokupe nas u šlepove, pa niz reku. Dali nam po malo čaja i jednu kiflu. Vozimo se. Odjednom, vidimo: voda ne otiče dalje. Ne znamo šta je to. Tu jedan manji brod sve nas pokupi. Išli smo do pola noći, a onda vidimo svetli veliki krst. Mi mislimo varoš, a to bio veliki brod. Izvuku nas liftovima na spratove. Unutra belo, čisto. Prihvate neas časne sestre, Francuskinje. Ko ne može da skine prnje, makazama seku. Nose nas sestre ko malu decu, a mi i nemamo više od trideset kila. Lepo su nas okupale, obukle, stavile na krevete, dale po čašicu – ko naprstak konjaka i po jednu kiflu. Kreveti na sprat. Menjaju ‘aljine. Ako gornji dobije dizenteriju, onog zdravijeg gore, a ovog dole. Bolja stvorenja nisam sreo od tih sestara.

Tri dana smo išli do Tunisa. Tu smo bili malo više od tri meseca na oporavku. Odatle krenemo preko nekog peska, pa na morsku obalu, u Bizertu. Tu smo bili dva meseca na obuci. Posle odemo na front.

Na frontu smo bili blizu mi i Bugari. Često magla. Jednom, naš kuvar nosi kafu, nije video od magle, i odneo Bugarima umesto nama. A oni izneli rakiju, pa se smeju:

„Ajde, bratko, ‘ajde na kafu!“

Počnemo da se sastajemo. Bugarin je srpski izdajica, al’ ne važi to za svakog, ima i među njima… Što da se mrzimo, nismo mi krivi za rat… To saznao naš pukovnik, iz 11. puka, Vojislav Tomić. I naredio da se mora doneti od Bugarina bilo ruka, noga, glava, bilo šta. Šta ćemo, pukovnik strog. Morali smo. Paprat dva-tri metra visoka. Ne vidimo ko ide, samo znamo da su Bugari. Ubijemo trojicu. Bugari zasuše mitraljezima, ali dockan, mi odosmo. Prestadosmo da se sastajemo.

Dolazili su dobrovoljci iz Amerike, Rusije… Pričaju: „Moj deda je bio Srbin, otišao u Ameriku…“ Ceo svet se čudio i divio kako šaka Srba da pobedi i Tursku i Austriju.

A ni Francuzi nam nisu baš verovali. Pitali našu vladu koliko nas ima, možemo li da održimo front. A mi ponosni, hoćemo sami da oslobodimo zemlju, pa trebujemo na svakog vojnika po dve puške da pomisle da nas više ima. Ali držali smo ceo bugarski front. Moj 11. puk bio je od Kajmakčalana do Veternika.

Kad bi proboj, vidimo, iz aviona se vije belo barjače. Dotle nisi smeo da izađeš iz rova. Onda dođemo do Demir Kapije, pa u Kumanovo. Tu nas dočeka engleska dobrovoljka, kapetan srpske vojske, vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima, Flora Sandes. Dala nam sanitetskog materijala i čaja. Bila je i neka sestra Melanša.

Nastavili smo u brzom maršu za Mitrovicu, Kraljevo (tu obiđem svoje), Prijepolje, Mileševo, Bosnu. Posle sam bio u kraljevoj gardi. Šest meseci smo učili regrute. Moglo je da se ostane na dugi rok, ali ja sam želeo što pre kući.

(Grupa autora, „Branili su zastavu otadžbine“, Kraljevo, 1982.)
*** Priču poslao Nikola Seničić ***

Autor: Đorđe Bojanić

Izvor:  Priče iz Velikog rata

Vezane vijesti:

Za pokoj tuđe i spas svoje duše

101 godina od govora majora Gavrilovića! (VIDEO)

Od pruskog vodnika do srpskog generala