Освета спаљених књига

Готово нико у међународноj заjедници не зна или неће да зна, да jе у Хрватскоj, држави коjу jе та заjедница на челу са Немачком и Америком оберучке пригрлила, спаљено три
милиона „неподобних“ књига, о чему сведочи дело „Књигоцид“ обjављено недавно у Загребу 

Tо jе правило коjе живот увек потврђуjе; у зло и страшно време, у тренуцима кад жртва веруjе да помоћи ниоткуда нема, да ће и њено страдање, бол, смрт, остати у мрачним и недокучивим
ходницима у коjе сунце не залази, где jавност ништа не значи, где нема сведока – нађе се неко ко ће све то сутра или кроз десет, двадесет година ставити пред људе и рећи: Овако jе било.

Када су 29. jула 1941. године окончали стравичан злочин – по мотивима, монструозности и месту где jе почињен,
можда и наjстрашниjих у људскоj историjи – усташки кољачи из Глинске цркве
славили су два дана. Прожимало их jе двоструко задовољство; ликвидирали су око
1.700 Срба, а иза себе нису оставили ниjедног сведока. Тако су мислили. Један
jе ипак претекао – Љубан Једнак. Без њега то ритуално клање никада не би до
краjа било расветљено, не би се знало како се човек у тренутку претвара у звер,
како и њу надилази (звер убиjа само због хране), како се изненада, неочекивано,
религиjска, тако далека и нестварна слика пакла претвара у стварност.

КАКО ЈЕ „ОЛАКШАН“ СИСАК Сисак jе 1991. године систематски чишћен
од Срба. Град претворен у концентрациони логор Срби нису могли да напусте.
Чекали су у своjим становима и кућама као овце пред клање. Знало се да ноћу, већ
са првим мраком, у град креће неколико усташких група коjе су по налозима са
виших места или по сопственом нахођењу одводили Србе и убиjали их, уз претходна
страшна мучења, на простору некадашње ОРА Сисак и Јодног лечилишта. Тако jе
Сисак „олакшан“ за преко 600 православаца, како су тада звали (а зову их и
данас) Србе у Сиску и целоj Хрватскоj. Веровали су локални моћници, предвођени
Бродарцем, Бобетком и Миланковићем, да ће њихова крвава работа остати
неоткривена, да ће убиjени Срби окончати у одредници „нестали“. Стjепан
Комарац, сисачки професор, мислио jе другачиjе. Захваљуjући њему или наjвише
њему, данас имамо потпуну слику онога што се 1991. године Србима догађало у
Сиску. Са том причом први jе у jавност изашао Стипе Шувар, обjавивши списак
убиjених Срба у свом листу „Хрватска љевица“. Шувар jе умро на рубу хрватског
друштва, проказан као издаjник хрватског народа. Професор Комарац, неколико
пута и физички нападнут, и данас живи у Сиску. Дочекао jе да троjица од
неколико наjодговорниjих Хрвата за ликвидациjе у Сиску изађу пред лице правде.
Оне коjи су убиjали, клали, мучили, нико не дира. Сви уживаjу велике националне
пензиjе, као заслужни грађани, драговољци, хрватски домољуби.
Анте Лешаjа, универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, предавао jе политичку
економиjу, пензионисан jе 1990. године. Враћа се на родну Корчулу и волонтерски
ангажуjе на развоjу Народне књижнице Општине Корчула. Лешаjа jе од оних коjи
веруjу да jе књига човеку наjбољи друг. Убрзо по ангажману примећуjе да се у
његовом градићу, уз политичке, одвиjаjу и други процеси са коjима оваj човек
ниjе могао да се помири; процеси чишћења „хрватског тла“ од свега што подсећа
на Србе, Југославиjу, комунизам, социjалистичке идеjе. Врхунац jе био кад су
ту, у његовом малом храму књиге, Градскоj библиотеци у Корчули, за коjу jе
веровао да ће остати прибежиште разочаранима, место тражења мира, осетио
jезиви, ледени, дах фашизма; почело jе уклањање „неподобних“ књига. У првом
таласу избачена jе ћирилица, а потом латинична издања Црњанског, Андрића, Киша,
Станковића, Капора…

КАПИТАЛНО ДЕЛО О ЛУДИЛУ
ШОВИНИЗМА Нестало jе
400 наслова, међу коjима 19 са именом Бранка Ћопића. Лешаjа jе очаjан, али
ништа не може да промени. До њега долазе информациjе да jе Корчула само jедно
од безброj места у Хрватскоj у коjима се уништаваjу књиге. Његова нова држава
поприма лице Хитлерове Немачке; заjапурени домољуби не задовољаваjу се
склањањем непожељне литературе са полица у мемљиве подруме, већ прибегаваjу
ефикасниjем методу – спаљивању; ломаче од књига регистроване су у Великоj
Горици, Пожеги, Осиjеку. Лешаjа схвата како ништа не може да учини осим да
записуjе, бележи и чува. Почиње да сакупља све што говори и сведочи о процесу
какав у Европи ниjе виђен од времена Хитлера.
Тако jе настало писано сведочанство великог формата, на 600 страна, обjављено
ове године у Загребу под именом „Књигоцид“. Суиздавачи су „Профил књига“ из
Загреба и Српско народно виjеће. Капитално дело о димензиjама шовинистичког
лудила коjе jе, у том сегменту културе, деведесетих година тресло Хрватску.
Између Срба и неподобних књига тих година у Хрватскоj ниjе било разлике. На
сваком кораку вриштала jе потреба обрачуна са „реметилачким фактором хрватске
државе“. Србе су отпуштали са посла, истеривали из станова, малтретирали, на
краjу и убиjали, а са књигама jе било jош лакше, књига не запомаже. У свакоj
библиотеци, књижници, књижари, уздуж и попреко Хрватске, страховали су од
службених и неслужбених ревизора, уласка неког од константно национално будних
коjи би пронашао књиге чиjи се садржаj не уклапа у визуру нове хрватске државе.
У то време jедан од моjих хрватских приjатеља – писао сам о том случаjу у
„Печату“ – обогатио jе своjу личну библиотеку делима врхунских српских писаца и
другим издањима штампаним на ћирилици – одлазећи рано уjутро, пре ђубретара, до
наjближих контеjнера, где jе налазио књиге склоњене преко ноћи.
Лешаjа у „Књигоциду“ извлачи примере коjи су карактеристични, напомињући на
више места да уништавање књига у Хрватскоj ниjе почело самоинициjативно
(досетили се људи у Чаковцу, Перушићу, Дарувару, Костаjници), већ као
рефлексиjа на врло jасне сигнале и поруке из Загреба, са врха хрватске државе,
из наjвиших интелектуалних хрватских кругова. Ту, на пример, спомиње Недjељка Михановића,
члана „Хрватске академиjе знаности и умjетности“, министра културе и образовања
Хрватске у току 1992. године, касниjе председника Сабора. Таj jе баш у Сабору,
у дебати о уџбеницима, средином 1992. године, писца Воjина Јелића представио
као четника. „Јелић не задовољава критериjуме да се нађе у хрватском уџбенику,
не само зато што jе четник, већ и стога што естетски ниjе на потребном нивоу“,
казао jе Михановић. Иначе, Воjин Јелић има везе са четништвом таман колико и
Михановић, а његов роман „Анђели лиjепо пjеваjу“ ушао jе у едициjу „Пет вjекова
хрватске књижевности“. Џаба све то – Јелић jе био Србин (рођен у Книну 1920,
умро у Загребу 2004), што jе Михановићу било сасвим довољно да га протера из
уџбеника и библиотека. Недуго после те саборске расправе Министарство просвjете
и културе Хрватске доноси „Напутак за рад у књижницама основних школа“. Ту су
инструкциjе да се из књижница хитно макну „идеолошки наслови“, уз напомену да
места има само за књиге „тискане на хрватском jезику“. Ово jе било тек охрабрење
за наставак процеса књигоцида коjи jе већ увелико тутњао Хрватском. Био jе тада
на снази и „Напутак о ревизиjи и отпусту у књижницама РХ“.

Директор основне школе у Поjишану, код Сплита, извесни Петар Мамић, изjавио jе
тих дана:„Наша школска књижница посjедовала jе књиге и часописе коjи су
самозатаjно из сjећања дjеце брисали хрватско име, хрватску књижевну баштину и
jезик. Од девет тисућа књига наjвећи броj отпада на писце ординарне четнике из
српске, црногорске и босанске књижевности. Да бисмо спасили здрав дух наших
ученика морали смо отписати шездесет одсто књига.“

КЊИГА УЗВРАТИЛА УДАРАЦ Таква и слична образложења колала су
широм Хрватске, а уз српске („четничке“) писце страдавали су и Аугуст Цесарец
(стрељале га усташе 1941. године), па Горан Ковачић и Мирослав Крлежа, због
левих политичких идеjа и комунистичке прошлости, Назор, због „Маjке
православне“; чак и Толстоj, вероватно због спомињања Срба у роману „Ана
Карењина“…Све књиге коjе су говориле о суштини такозване Независне Државе
Хрватске, усташком покрету, злочинима те државе, Јасеновцу, Јадовном, убиjању
Срба, склоњене су и у огромноj мери уништене (спаљивањем или рециклажом) већ у
другоj половини 1990. године.
Тако jе у Хрватскоj деведесетих година уништено три милиона књига.
Застрашуjуће. Можете ли претпоставити шта би се догодило Србиjи да jе урадила
слично?
Књига jе, гле ирониjе, у овоj жалосноj причи узвратила ударац; оно што се
догађало књигама у првим годинама нове хрватске државе, вратило се као бумеранг
описано у књизи „Књигоцид“, и треснуло у главу садашњу хрватску државу или бар
њене значаjне поjединце и институциjе, с обзиром на то да се ради о срамоти
планетарних димензиjа. Истина, ову причу у jавност први су изнели новинари
покоjног сплитског „Ферала“, они су први и употребили поjам књигоцид, али
Лешаjа jе све то сакупио, систематизовао, ставио у шири друштвени контекст,
навукао овоj теми политичку кошуљу и опалио хрватскоj држави шамар коjи ће дуго
да бриди. Све док jе ове књиге. Ако се питате где „Књигоцид“ може да се купи –
не знам. Можда jе неко продаjе и у Београду. Била jе у понуди на штанду
„Просвjете“ из Загреба, на овогодишњем Саjму књига, а jа сам jе добио као
поклон од jедног редовног читаоца „Печата“ из Хрватске.
Да ли Лешаjа у свакодневном животу има проблема због „Књигоцида“? Има, великих,
али он на те претње не даjе ни жуту банку. „Шта ми могу, па jа имам 81 годину.
Претили су чак да ће ме спалити, што уопште ниjе лоша идеjа, jер ће мом сину,
коjи живи у Америци, ускратити трошкове кремирања“, каже Лешаjа.  

Пише Ратко Дмитровић

Везане виjести: 

„Књигоцид – уништавање књига у Хрватскоj 90-их“

УНИШТАВАЊЕ КЊИГА УЗ ПОДРШКУ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ