Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Navršilo se 26 godina od zločina u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu za koji još niko nije odgovarao. Ono što porodicama žrtava, ali i široj javnosti ostavlja više nego mučan utisak jeste činjenica da ni posle 26 godina od tog zločina, počinioci još nisu privedeni pravdi i kažnjeni, iako je sve prilično jasno. U događajima vezanim za Dobrovoljačku, stradali su potpuno nevini ljudi.I danas ima nekoliko stotina živih svedoka a zločin učinjen tada moguće je dokazati pred bilo kojim normalnim sudom na svetu, ali nažalost, samo Republika Srpska iskazuje zainteresovanost da se sudi zločincima iz Dobrovoljačke, dok vlasti Srbije i BiH, uz naravno međunarodnu zajednicu svih prethodnih godina čine sve da do suđenja ne dođe nikada.
U danima koji su prethodili majskim zločinima u Sarajevu, 26. aprila 1992. godine u Skoplju je potpisan sporazum o povlačenju JNA iz BiH, koji je predviđao i razoružanje paravojnih jedinica. Sporazum su uz medijaciju Kira Gligorova, tadašnjeg predsednika Makedonije, potpisali Alija Izetbegović, Branko Kostić u svojstvu predsednika tadašnjeg Predsedništva SFRJ i general Blagoje Adžić, ispred JNA, koji se tada nalazio na poziciji vršioca dužnosti saveznog sekretara za narodnu odbranu.
27. aprila Predsedništvo SFRJ donosi „Naredbu broj 5-30“ koju potpisuje Branko Kostić o izvlačenju jedinica JNA iz BiH, da bi dan kasnije Predsedništvo SFRJ izdalo „Informaciju broj 37-2“ o mirnom povlačenju jednica, iz ustanova i komandi JNA sa teritorije BiH, koja je opet potpisana od strane Branka Kostića, i potom upućena krnjem Predsedništvu BiH. Dan kasnije, 28. aprila proglašena je Savezna Republika Jugoslavija, pravna naslednica Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. .
Predsedništvo BiH istog dana donosi Odluku br. 02-11-327/92 o mirnom povlačenju jedinica JNA sa teritorije BiH. Nažalost, samo dva dana kasnije, 29. aprila 1992. tadašnji ministar unutrašnjih poslova Republike Bosne i Hercegovine, Alija Delimustafić, upućuje strogo poverljivu naredbu 02/145-1 svim jedinicama pod kontrolom muslimansko-hrvatskog rukovodstva u Sarajevu, a kojom se naređuju blokiranje objekta JNA kao i otvoreni napadi na sve jedinice JNA koje se shodno sporazumu od 26. aprila trebale otpočeti povlačenje na teritoriju Srbije i Crne Gore, odnosno novostvorene Savezne Republike Jugoslavije. Petnaest dana ranije 14.aprila Hasan Efendić, tada prvi čovek „patriotske lige“, potpisuje „Direktivu o odbrani BiH“, kojom se štabu TO i MUP-u naređuje „potpuno i masovno zaprečavanje izlaska jedinica JNA i njihove tehnike iz garnizona“.
Iz svega napred navedenog, dakle, JNA nije bila legitiman cilj, jer je postojao sporazum o mirnom povlačenju.
2. i 3. maj u Sarajevu – dani napada, zločina, odbrane, herojstva….
U Sarajevu su 2. i 3. maja 1992.godine ubijena 42 vojnika JNA i civila, 73 ih je ranjeno , dok ih je 215 zarobljeno. Događaji koji su prethodili i doveli do krvave likvidacije vojnika u Dobrovoljačkoj ulici bili su brutalni i dobro isplanirani.
Napad na Dom JNA u Sarajevu počeo je 2. maja 1992. godine oko 12.00 časova, tako što su pripadnici “zelenih beretki” i drugih muslimanskih snaga opkolili 10 pripadnika JNA u pomenutom objektu. Prema svedočenjima vojnika i vojnih starešina, kasarne u Sarajevu su blokirane i stavljene pod opsadu muslimanskih snaga, koje su im isključile struju, vodu i telefone. Dakle, po već viđenom i oprobanom receptu primenjivanom kod napada na objekte i kasarne JNA u Sloveniji i Hrvatskoj.
Tom prilikom zarobljeno je deset pripadnika JNA i građanskih lica na službi u JNA, i to: potpukovnik Bogoje Božinovski, vojnik Ducan, poslovođa restorana Dragoslav Mitrović, zatim građanska lica Selver Švraka, Đorđe Sokolović, Todor Sokolović, kuvar Mustafa Čaušević, konobarica Munira Buga, radnica Milka Šuša i domaćin Doma JNA Petar Stanišić.
General Milutin Kukanjac, komadant Druge vojne oblasti, uputio je pukovnika Milana Šuputa iz 65. Zaštitnog motorizovanog puka sa 2 BOV-a (borbena oklopna vozila), 3 PUH-a (terenska vozila) i 40 vojnika kao pomoć opkoljenim vojnicima u Domu JNA. Oni su upali u zasedu u ulici Đure Đakovića gde je poginulo 6 pripadnika JNA.
Major Marko Labudović iz Vojne bolnice kreće u pomoć grupi pukovnika Šuputa. Uspeo se sa svojom jedinicom probiti do tramvajske stanice na Skenderiji gde su dočekani vatrom. Na Skenderiji je tada, takođe iz pripremljene zasede ubijeno 14, a ranjeno 6 pripadnika JNA.
Istoga dana, oko 13 časova, izvršen je napad na vozilo koje je transportovalo hranu za komandu Druge vojne oblasti. Poginuli su kapetan i vozač . U 17 časova ubijen je jedan vojnik u komandi. Napad je prestao oko 20 časova.
Među pojedinim, bivšim vojnicima i vojnim starešinama koji su tada bili u Sarajevu, postoji teorija da je napad na Dom JNA bio u stvari jedna vrsta “kamuflaže , jer je glavni cilj bilo uvođenje 65.Zaštitnog motorizovanog puka ( ZMTP) u najuži deo grada gde bi isti trebao biti napadnut”. Inače je 65. ZMTP formiran u okviru bivše JNA, do 1992. godine bio smešten u Zagrebu u kasarni “Maršal Tito”, a nakon povlačenja JNA iz Hrvatske smešta se u kasarnu u Kiseljaku, a materijalno tehnička sredstva u kasarnu “Butile” u Sarajevu. Jedna od aktivnosti ovog puka bila je oduzimanje nelegalnog naoružanja od građana kroz aktiviranje protivterorističke čete i zajedničko patroliranje sa specijalnom jedinicom MUP-a Republike BiH kojom je komandovao Dragan Vikić.
Istog dana, uveče, predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović vraća se iz Lisabona u Sarajevo gde je potpisao Kutiljerov plan za mirno razrešenje BiH drame koja je već na vidiku ( hm, isti onaj plan koji je ubrzo, uz podršku američkog ambasadora Vorena Cimermana odbacio, povukavši svoj potpis sa njega).Sa aerodroma je odveden, priveden od strane JNA koja je držala sarajevski aerodrom u kasarnu JNA “Slobodan Princip Seljo” u Lukavici, a sve “radi njegove lične bezbednosti“, jer se u Sarajevu, i po Sarajevu uveliko pucalo.Objašnjena mu je situacija u gradu i zatraženo posredovanje u pregovorima o bezbednom povlačenju pripadnika JNA iz Sarajeva.Tačnije, ideja je bila da se uz pomoć Izetbegovića kao taoca izdejstvuje deblokiranje objekata i kasarni JNA, koje su već uveliko bile u okruženju i blokadi od strane muslimanskih paravojnih i oružanih formacija, sarajevskih kriminalaca i jalijaša, “branilaca grada“ koji su po istima već otvarali vatru iz raznog naoružanja. Izetbegović prihvata da dođe do komande Druge vojne oblasti i da sa kolonom, uz generala JNA Milutina Kukanjca i komandanta UNPROFOR-a generala Luisa Mekenzija, omogući izlazak pripadnicima JNA iz grada.
Srpski obaveštajci u Lukavici u više navrata presreli su muslimanske brojne radio-veze i razgovore iz kojih su mogli doznati da se sprema napad na konvoj JNA, i pored čvrstog dogovora o njihovom bezbednom izvlačenju, pri čemu je postojala i reč Alije Izetbegovića da njegovi neće preduzeti nikakavu neprijateljsku akciju, čak ni provokaciju.(hm, postojao je takođe i Alijin potpis na Kutiljerovom planu, pa je bio povučen )
General Kukanjac kao komadant Druge vojne oblasti, iako obavešten o prevari koja se sprema poverovao je u uveravanja generala Mekenzija da to nije moguće.Sumnje generala Kukanjca u Mekenzijev dogovor sa muslimanskom stranom, dodatno su odbacivali i iz Generalštaba u Beogradu, koji je dao puno poverenje generalu Mekenziju. Nisu uzimani za ozbiljno obaveštajni podaci koji su tvrdili suprotno, a takođe ni loše iskustvo ranijih blokada, deblokada i predaja kasarni u Sloveniji i Hrvatskoj, gde ipak nije bilo velikih zločina prema pripadnicima JNA, što je dodatno uspavalo budnost ionako uspavanog vojnog vrha.Generalu Kukanjcu je čak od strane Vrhovne komande bila obećana i vazdušna zaštita kolone, ali se sve to svelo na “migove“ koji su dan ranije nad Sarajevom dva puta probili zvučni zid ne pojavivši se više nakon toga.Ni taj dan, niti na dan evakuacije vojne kolone.
Oko 18 časova, 3. maja, kolona od 40-ak vozila i oko 300 ljudi krenuće iz kasarne, iz komande Druge vojne oblasti.Ostatak hronologije Dobrovoljačke je poznat. Kada je čelo kolone vozila JNA stiglo do Skenderije, Alija Izetbegović je pušten da izađe iz transportera Unprofora da presedne u crvenu “ladu“ i slobodan ode u svoje Predsedništvo.Tada je kolona presečena, onaj njen prvi deo je stigao u Lukavicu, dok je drugi i veći napadnut iz svih kapija i zaseda u ulici od, do tada skrivenih i nevidljivih bojovnika, koji su započeli paljbu i masakr po koloni. Vatru su otvorile muslimanske snage – “Zelene beretke”, “Patriotska liga”, pripadnici TO i policije. Pucali su na vojnike koji su bili bespomoćni, mnogi od njih, sedeći pod ceradama, nisu ni znali šta se događa.
“ Mogao sam da vidim kako vojnici Teritorijalne odbrane proturaju cevi kroz prozore civilnih automobila, koji su bili deo konvoja, i pucaju. Video sam kako se krv sliva niz vetrobrane kola.Bio je to definitivno najgori dan u mom životu“… napisao je u svojoj knjizi “Čuvar mira – put u Sarajevo” general Luis Mekenzi.
U Dobrovoljačkoj ulici, ubijeno je 9 pripadnika JNA: pukovnici Mirko Sokić, Boško Mihailović i Gradimir Petrović, potpukovnik Boško Jovanović, desetar Ivica Simić, vojnici Miodrag Đukić i Zdravko Tomović, doktor Budimir Radulović i službenica Nurmela Šuko, dok je ranjeno 29 pripadnika JNA.Ove podatke navodi Dušan Zurovac predsednik Udruženja za istraživanje ratnih zločina nad Srbima u Sarajevu „Istina“, i autor knjige „Zločin u Dobrovoljačkoj ulici“ u kojoj se navode imena i prezimena svih ubijenih i ranjenih pripadnika JNA 2. i 3. maja 1992.godine u Sarajevu.
“Herojska odbrana grada i heroji te odbrane“
Srbi su u prošlosti u ovome gradu imali slavne junake oličene u Gavrilu Principu.Gavrila Principa, o kojem je pevao Safet Isović, koji je kasnije proglašen teroristom a njegov most nazvan imenom okupatora.I Vladimir Perić Valter koji je branio Sarajevo je bio Srbin.Ali sve to pre rata nije bilo važno, niti se gledalo na taj način.
Rat devedesetih je bio prilika da se ožive srpski mitovi i junaci, ali i da muslimani dobiju svoje. Tako su nastali mitovi o „herojskoj odbrani Sarajeva“ i „herojima odbrane“. A ti novi „heroji“, tih prvih dana maja, kada je vrag došao po svoje, bili su ljudi više nego sumnjive prošlosti, predratni kriminalci, jalijaši koji su pre rata odrađivali neke prljave poslove za SDB, da bi u ratu bili angažovani kao “ratnici u tenama“.
Hasan Efendić, komandant Gradskog štaba TO Sarajevo u tim prvim mesecima rata, u svojoj knjizi “Ko je branio Bosnu“ napisao je “da je komanda Druge vojne oblasti ( 2. VO) bila stavljena pod potpuno okruženje“ – str. 267 da bi na sledećoj strani nastavio:“ Ponuđeno je od te komande da joj se omogući nesmetano izvlačenje iz grada u Lukavicu, i to je dogovoreno. Ejup Ganić i ja smo se dogovorili da iz sale za sastanke rukovodimo akcijom, da ja budem odgovoran za vojni deo akcije, a on da održava vezu sa Unproforom i međunarodnom zajednicom. U Dobrovoljačkoj ulici bile su postavljene naše jedinice.Pukovnik Jovo Divjak i nekoliko drugih starešina otišli su na Skenderiju da se nađu pri ruci i pruže potrebnu pomoć i sa njima je održavana radio.veza“. Efendić dalje na 269.strani svedoči:“ Mi smo doneli odluku da se kolona mora zaustaviti, ali u momentu kada vozilo sa Izetbegovićem bude van opasnosti na Skenderiji, kada može da skrene u pravcu Predsedništva. Vojnicima iz kolone je naređeno da izađu iz vozila, što su oni poslušno i učinili.U toku ove akcije poginulo je pet oficira JNA, četiri- pet oficira je ranjeno.Na našoj strani nije bilo poginulih“
Pored pomenutih navoda iz Efendićeve knjige,postoji i audio zapis naredbe Zaima Backovića, pomoćnika komadanta TO(oca feminizovanog pevača Fuada Backovića, poznatijeg kao Din, kojim se danas srpska deca oduševljavaju)
Kakvi su to sukobi i borbe, ako na muslimanskoj strani nema ni ranjenih ni poginulih?U pokušaju da se napadne centar grada i zauzmu važne državne institucije?
Na osnovu svega kako se odigralo više nego očigledno je da je plan izvlačenja trebalo sasvim drugačije osmisliti i da se Alija Izetbegović nije smeo pustiti ni po koju cenu sve dok i poslednje vojno vozilo nije prošlo Vrbanju na putu prema kasarni u Lukavici.Ili se dodatno moglo zahtevati od Unprofora da svi vozači u konvoju budu stranci iz mirovnih snaga UN.Da li bi se onda muslimanske snage usudile da napadnu kolonu uopšte?
Neke činjenice i fakti u vezi ovih događaja koje bi istine radi, pa kada god ona izađe na videlo valjalo saopštiti.
Nikakva naredba, niti pisana, niti usmena o navodnom napadu na zgradu Predsedništva BiH u Sarajevu nije postojala. JNA je prema ranije postignutom dogovoru bila u fazi povlačenja i napuštanja Sarajeva i BiH. Da je neko naređenje i postojalo, bilo bi u posedu matične jedinice, a pošto su svi pisani dokumenti ostali u napadnutoj koloni u Dobrovoljačkoj, a veze prisluškivane, isto bi sigurno do sada već bilo prezentovano od strane “branilaca“.
S obzirom da naređenja za napad na državne institucije BiH nije bilo, samim tim je da nije postojao ni nikakav “napad iz tri pravca“ na centar Sarajeva planiran da bude izveden od strane JNA.Smešno je i poverovati u tvrdnju da se u navodni napad na grad kojem živi blizu 300.000 stanovnika kreće sa 30-tak ljudi sa terenskim vozilima i sanitetom. Velika je laž da je JNA imala za cilj napad na Predsedništvo BiH, jer se u napad ne ide sa dva oklopna vozila.Ovo je tek jedna u nizu sarajevskih laži.
Pripadnici JNA nisu prvi otvarali vatru, kako se uporno pokušavalo “dokazati“, već su se samo, u situaciji kada su već napadnuti, pokušavali braniti. Ali muslimanska propaganda je imala izjave zarobljenih starešina JNA u kojima oni “priznaju“ da su prvi otvarali vatru. Važno je naglasiti da su ova “priznanja“ iznuđena u uslovima teških maltretiranja zarobljenih, suprotno Ženevskoj konvenciji, i mimo svih pravila međunarodnog humanitarnog prava. Sve starešine zarobljene 02.05.1992. prošle su kroz brutalna maltretiranja i iživljavanja, među kojima je najpotresniji slučaj i sudbina potpukovnika Bogoja Božinovskog, načelnika Doma JNA.On je zarobljen i odveden na urološko odeljenje bolnice na Koševu gde mu je konstatovana prostrelna rana kroz grudni koš i plućno krilo, kao i prelom desne ruke.Operisan je bez anestezije i ostavljen da dva dana leži u bolnici bez hrane i vode, da bi potom po njega došao jedan od “poznatijih i čuvenijih branilaca i heroja grada, Imet Bajramović – Ćelo“ i bukvalno ga sa svojimljudima oteo od stražara koji su ga čuvali.Božinovski je odveden u kuću jednog od poginulih muslimana za vreme napada na Dom JNA, i prikazan kao “ćetnik i zločinac“.U toj kući je maltretiran, jer su ga prisutni pljuvali, tukli nogama i rukama, uz pretnje klanjem, urinirali po njemu.Posle ove torture, potpukovnik Božinovski prebačen je u podrum jedne kuće na Vratniku gde su zlostavljanje i iživljavanje nad njim nastavili “pripadnici Ćeline jedinice“.Nakon svega, izmučen i u polusvesnom stanju odveden je u zgradu Predsedništva BiH gde je prisiljavan da pređe u TO BiH, dajući izjavu za “JUTEL“ u kojoj će “priznati“ da je JNA prva otvorila vatru kod Doma JNA i osudi “fašiste i srbo-ćetnike“ što je odbio.Ipak, nakon nekoliko dana pod neopisivim batinama bio je prinuđen da potpiše dirigovanu izjavu. Razmenjen je 19. maja i nakon lečenja na VMA u jednoj od emisija na srpskoj televiziji je demantovao da su navodi u izjavi njegovi, već da je pod prisilom i kako bi spasao goli život, morao da potiše pomenutu izjavu i pročita je pred kamerama.Od posledica maltretiranja i mučenja tokom ovog zarobljeništva umro je 1998.godine u 56-oj godini života.
Jovo Divjak kao oficir JNA u činu pukovnika je pred kraj 1991.godine prilikom transporta materijalno-tehničkih sredstava (MTS) iz skladišta TO u Kiseljaku, malo od tih sredstava kraduckao, sa namerom da iskoristi tu situaciju i materijalno se okoristi. Ova krađa je razotkrivena, protiv njega je bio pokrenut i postupak, ali ne i doveden do kraja. Kako bi izbegao više nego izvesnu krivičnu odgovornost za učinjeno delo, priklonio se drugoj strani, paravojnim muslimanskim formacijama, i okrenuo se protiv svojih, što bi se reklo dojučerašnjih kolega.Kao “bivši Srbin“ pokazao se vrlo pogodnim tadašnjim muslimanskim liderima, kao podoban „Srbin“ na visokom položaju u tzv. Armiji BiH u nastajanju, kojeg su po potrebi gurali i u propagandne svrhe. I danas, posle toliko godina ima tu ulogu, povremeno mu se daje medijska pažnja i pozornost kako bi prozborio koju ugodnu za uho sarajevske čaršije.
I pomen za Dobrovoljačku proteran je iz Sarajeva
Bivša Dobrovoljačka danas nosi naziv Ulica Hamdije Kreševljakovića. Ulica danas nosi novo ime, ali ništa novo nema u slučaju “Dobrovoljačka”. Porodice ubijenih, bivši pripadnici JNA i predstavnici RS obeležavaju godišnjice zločina, dok se u Sarajevu ova dva dana, s početka maja 1992. smatraju ključnim u odbrani grada od JNA, uz papagajsko ponavljanje tvrdnji kako je JNA planirala 2. maja zauzimanje centra Sarajeva i svih važnih državnih institucija.
Poslednjih dve godine, svakog 3. maja služi se parastos u crkvi Svetog velikomučenika Đorđa u Miljevićima, u Istočnom Sarajevu, uz kasnije polaganjem venaca na Spomen – krst na Vojničkom groblju u Miljevićima,usled nemogućnosti odlaska u Sarajevo i Federaciju BiH gde bi na mestu stradanja bio obavljen verski pomen, zapaljene sveće stradalima, i položeno cveće.
Prošle godine od strane Odbora Vlade Srpske za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova privremeno je doneta odluka da se godišnjica stradanja pripadnika JNA u Dobrovoljačkoj obeležava u Miljevićima, jer muslimanske vlasti u Kantonu Sarajevo i federalnom delu BiH, ne dozvoljavaju da primereno i u skladu sa hrišćanskim obredom bude postavljena spomen-ploča sa urezanim imenima poginulih. Pošta stradalim pripadnicima JNA biće odata u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu onda kada vlasti u Federaciji BiH omoguće neometano odavanje počasti srpskim žrtvama kao što vlasti Republike Srpske to isto garantuju Bošnjacima u Srpskoj. Inače,zahtev za postavljanje spomen-ploče u Sarajevu podnošen je više puta, a kako na sve ovo gledaju vlasti u Kantonu Sarajevo, više nego ilustrativan je primer od pre dve godine u Dobrovoljačkoj ulici, kada su odmah po napuštanju mesta stradanja, ruže i venci koji su bili položeni u znak sećanja na stradale, bačeni u kontejner.
Da li se na sve ono što se dogodilo moglo tada valjanije odreagovati od strane JNA? Naravno da jeste. Gledajući sa današnje vremenske distance, bilo je izuzetno mnogo propusta, i mnogi visoki oficiri JNA, možda pre svih general Kukanjac, nisu tada bili dorasli situaciji.
Mora se priznati i da je to bilo jedno smutno i haotično vreme, vreme u kojem su događaji sustizali, i vrlo često prestizali jedni druge. JNA je bila izložena stalnim udarima, napadima, provokacijama, izazovima na koje nije bila spremna, bila je u fazi povlačenje ljudstva i MTS iz Slovenije i Hrvatske, dosta toga tada je bilo smešteno u lokacijama na prostoru Sarajeva.Tih majskih dana ’92 su u Sarajevu, u muslimanskom okruženju ostale kasarna “Maršal Tito“, kasarna „Jusuf Džonlić“ na Alipašinom polju, zatim Dom JNA, Vojna Bolnica, brojna skladišta MS, i naravno komandda 2.VO.Sam vrh JNA se još nije bio odredio prema novoj situaciji, prepušteno je često nižim oficirima da se snalaze i nose sa tom haotičnom situacijom kako znaju i umeju, pri čemu su mnogi pokazali sposobnost, energičnost, hrabrost, ali bilo je prisutnne i izdaje i bežanije oficira koji su ostavljali tako vojnike, decu na odsluženju vojnog roka na milost i nemilost raznim problematičnim pripadnicima raznih paravojnih formacija.
JNA je tada bila jedina legalna vojna formacija u BiH i Sarajevu. Pokušali su koliko toliko tada držati neutralnu stranu, koliko se to moglo, ali bili su izloženi stalnim napadima paravojnih muslimanskih snaga, dok je muslimanski politički vrh činio sve ne bi li ubrzao događaje, i što pre uvukao BiH u krvoproliće i ratni haos.Za potrebe, očigledno nekoga ko je sve osmislio i ko je bio daleko od bosanskog lonca koji je proključao.
Zločin u Dorovoljačkoj još nema sudski epilog.
Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine je predmet „Dobrovoljačka“ preuzelo od Vojnog suda u Beogradu pokrenutog još 1992. godine protiv 19 državljana BiH osumnjičenih za napad na kasarnu u Sarajevu i kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici, 2. i 3. maja 1992. godine.
Među optuženima za ove ratne zločine bili su Ejup Ganić, Haris Silajdžić, Hasan Efendić tada komandant Teritorijalne odbrane, Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović zvani Talijan, Zaim Backović zvani Zagi, Jovan Divjak, Fikret Muslimović, Kerim Lončarević, Ivo Komšić, Stjepan Kljujić.
Predmet „Dobrovoljačka“ ustupljen je Haškom tribunalu koji je 2003. godine zaključio da nema nikakvog razloga za krivičnu prijavu protiv Jovana Divjaka.
Po srpskoj poternici u Londonu u martu 2010. godine uhapšen je Ejup Ganić, ali je engleski sudija doneo sramotno oslobađajuću presudu , smatrajući da je postupak „politički motivisan“, čime je Ganiću omogućio povratak u Sarajevo gde je, naravno dočekan kao heroj.
Jovan Divjak je 2011. godine priveden u Beču zbog identične poternice, ali je Austrija odbila da ga preda Srbiji sa obrazloženjem da se „ne bi moglo očekivati pošteno suđenje u Beogradu“.
Vreme prolazi, Dobrovoljačke ulice i zločina počinjenog u njoj setimo se samo početkom maja i godišnjice tih strašnih događaja. S obzirom kako dela i radi, za (naše) Tužilaštvo za ratne zločine se s pravom može reći, da verovatno sporadi dobrih dobrosus(j)edskih odnosa, sve manje liči na Tužilaštvo za ratne zločine, a sve više na Odustajalište od progona ratnih zločina nad pripadnicima srpskog naroda.
Bivša Dobrovoljačka ulica danas se zove Ulica Hamdije Kreševljakovića. I pored brisanja naziva ulice, zločin koji se desio u njoj, nije, niti će ikada moći biti izbrisan i zaboravljen.
U Sarajevu su 2. i 3. maja ubijena 42 vojnika i civila – ubijeni su u Domu JNA, u ulici Đure Đakovića, na Skenderiji, u Dobrovoljačkoj ulici i na drugim lokacijama u gradu. Po nacionalnoj strukturi, ubijena su 32 Srbina, 6 Hrvata, 2 muslimana i 2 Albanca. Ubijeno je 10 oficira, 28 vojnika JNA i 4 građanska lica koja su radila u JNA.
Naravno,bilo bi pošteno i ljudski u znak sećanja da je po nekom od ovih stradalnika nazvana bar neka manja ulica u njihovom rodnom mestu, makar neko sokače. Ili možda postavljena tabla na kući u kojoj su rođeni i odrasli.Ili bi neka kasarna, makar i najmanja trebala poneti ime po kapetanu Marku Labudoviću. Onom kapetanu Labudoviću koji je krenuvši da pomogne napadnutim drugovima,ležeći ranjen da ne bi pao živ u ruke neprijatelju koji liči na besnu životinju, poslao radio-poruku: “Neću im se živ predati…Prenesi Milutinu (Kukanjcu..) da smo izginuli džabe“…pre nego što je pod sobom aktivirao ručnu bombu.
Ono što porodicama žrtava, ali i široj javnosti, ostavlja mučan utisak jeste činjenica da je prošlo više od 13 i po godina od zločina, a da počinioci još nisu kažnjeni.
Ostoja Vojinović, Vidovdan
Izvor: VIDOVDAN
Vezane vijesti:
Miljevići – 26 godina od stradanja pripadnika JNA u Dobrovoljačkoj
Kovačević: Najteži zločin nad nevinim ljudima!
Dobrovoljačka-istina | Jadovno 1941.
One Response
Kapetan Marko Labudovic i par vojnika je cuvalo ranjene vojnike u vojnoj bolnici u Sarajevu kada su ih n 2 maja 1992 napali zlocinci mudzahedini brojcamo jaci ali je Labudovic uspeo da vise zlovicinaca ubije i iako ranjen iza stubova ulaza dugo odolevao na napade.Kada je stradao besni zlikovci su ga masakrirali mrtvog da je od njega ostala gomila ljudskog mesa da je pri identifikaciji jedini trag da je u pitanju Labudovic bila tetovaza na nozi grb Crvene Zvezde.Slava mu.