Хапшење осумњичених или заташкавање злочина над Србима?

Отмица и убиство путника у Штрпцима 1993. године била jе посљедица муслиманског злочина над мjештанима три српска села од 14. фебруара те године, када jе у нападу муслимана са териториjе Црне Горе убиjено више од 20 Срба, рекао jе Срни директор Института за истраживање српских страдања у 20. виjеку из Београда Миливоjе Иванишевић.

Он jе оциjенио да jе наjновиjе хапшење осумњичених за злочин у Штрпцима, а неистраживање злочина над српским цивилима коjи jе претходио том догађаjу, jедан од опробаних и честих начина заташкавања муслиманских злочина над Србима.

„Претходно, на том истом подручjу 14. фебруара 1993. године муслимани су напали и спалили три српска села. То су Поникве у општини Чаjниче, где су убили 12 Срба, затим Гламочевићи, где су убили шест, и Бучковић, где су убили троjе Срба, и уништили сва три села“, рекао jе Иванишевић, коjи jе и члан Сената Републике Српске.

Иванишевић истиче да jе, према документациjи и изjавама свjедока, коjе jе добио у то вриjеме, напад на српска села 14. фебруара извршен са териториjе Црне Горе и да се броj убиjених Срба поклапа са броjем касниjе отетих из воза у Штрпцима.

„Срби су могли и пре и после тог случаjа да заустављаjу воз и ваде људе, али се то ниjедном ниjе догодило, него jедино након што су страдала три српска села“, указао jе Иванишевић.

Истичући да ниjедан злочин не треба да остане некажњен, Иванишевић jе изразио огорчење што нико не помиње три спаљена српска села и убиjених више од 20 људи.

„Ако смо поштени, онда кажимо jедно и друго. Нећемо људе да бранимо ако су криви, али и њих треба разумети, ако им убиjеш породицу и уништиш село, да не могу да остану хладни. На краjу, и у суду се другачиjе квалификуjу таква дела“, рекао jе Иванишевић.

Према подацима коjе jе Иванишевић прикупио и коjи се налазе у рукопису његове jош необjављене књиге „Прва антологиjа убиjања Срба у БиХ, 1992-1995“, у нападу на три српска села, коjи jе претходио отмици у Штрпцима, међу 21 убиjеним српским цивилом било jе пет жена, међу коjима jе наjстариjа била Даринка Пjевић коjа jе тада имала 64 године.

Напад на село Поникве извршили су муслимани, наjвjероватниjе, регрутовани из околних муслиманских насеља, коjи су незаштићене мjештане напали и масакрирали привукавши се преко териториjе СР Југославиjе – односно црногорске териториjе.

Тада су убиjени Душанка Машић /1943/, Полка Машић /1963/, Станоjка Дачевић-Станиjа /1934/, Даринка Пjевић /1929/, Трифко Дачевић /1939/, Божо Дачевић /1934/, Душко Катана /1955/, Стево /Вучка/ Ковачевић /1920/, Стево /Мирка/ Ковачевић /1941/, Душан Чокорило /1948/, Жељко Машић /1979/ и Мирослав Крноjелац /1951/.

У нападу на село Гламочевићи, такође, извршеном са териториjе Црне Горе, у српском засеоку Млакве, масакрирано jе шест цивила – Милан Вуjовић /1939/, Ратко Крезовић /1940/, Радован Станишић /1946/, Тодор Јањић /1937/, Мирко Ласица /1946/ и Алекса Танасковић /1913/.

Српски дио села Бучковићи су истог дана напали локални муслимани, припадници такозване Армиjе БиХ, коjи су као и у претходна два случаjа, напад извршили са неочекиване стране, из Југославиjе и Црне Горе.

У вриjеме напада наjвећи броj мjештана jе избjегао у оближње шуме и села под српском влашћу, али и упркос томе, муслимани су ухватили и масакрирали три српска цивила. Једну од жртава спалили су заjедно са кућом у коjоj jе живjела.

Према изjавама свjедока коjе jе прикупио Иванишевић, убиjени су Млађен Дракула /1940/, Владо Ђуковић и Јово Пљеваљчић /1920/.

Извор: 

Везане виjести: