Како сам преживео »новосадску рацију« – Иван Ивањи

Иван Ивањи рођен jе 1929. године у Зрењанину. Књижевник jе и преводилац. Родитељи, обоjе лекари, Јевреjи, убиjени су 1941. године, а он се спасао бекством код рођака у Нови Сад. Ту jе ухапшен у марту 1944. године, после чега jе био заточен у концентрационим Логорима Аушвиц и Бухенвалд до априла 1945. године.

ЗА ВРЕМЕ „НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ“ ПОЛИЦАЈЦИ СУ ДОЛАЗИЛИ И У СТАН МОГ СТРИЦА, ГДЕ САМ ТОГ ЈАНУРА 1942. ГОДИНЕ БОРАВИО. ПОЛИЦАЈЦИ СУ УГЛАВНОМ БИЛИ УЧТИВИ, А ЖАНДАРИ УБИЦЕ. ПИТАЛИ СУ КО ТУ СВЕ ЖИВИ, ПОГЛЕДАЛИ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ, ЗА ДЕЦУ – СТРИЧЕВЕ СИНОВЕ И МЕНЕ – БИЛА ЈЕ ДОВОЉНА ЂАЧКА КЊИЖИЦА. КАД СУ ДРУГИ ПУТ ДОШЛИ, ЗАВИРИЛИ СУ И У ПОНЕКИ ОРМАН, ЗАХТЕВАЛИ ДА СЕ СКИНУ КОФЕРИ И ПОГЛЕДАЛИ ЧЕГА У ЊИМА ИМА, ПИТАЛИ ДА ЛИ У КУЋИ ИМА ОРУЖЈА. ТО ЈЕ БИЛО СВЕ. НА СНАЗИ ЈЕ БИЛА ПОТПУНА ЗАБРАНА КРЕТАЊА, МОЈА БРАЋА И ЈА ПОЈМА НИСМО ИМАЛИ ШТА СЕ ДОГАЂА НА УЛИЦАМА НОВОГ САДА. УВЕЧЕ СМО ПРИГУШЕНО СЛУШАЛИ РАДИО ЛОНДОН, АЛИ НЕ ЗБОГ ВЕСТИ, НЕГО ЗБОГ ЏЕЗА.

Своj тринаести рођендан требало jе да прославим 24. jануара 1942. године у Новом Саду. Становао сам код свог стрица. Отац ме из родног Зрењанина послао код њега, а сестру код тетке у Суботицу, jер jе мислио да ћемо тако имати више шанси да преживимо. Нисам знао где су ми родитељи, не знам поуздано ни данас да ли су тада већ били убиjени. Тринаести рођендан jе за Јевреjе нарочито свечан, момчиће примаjу међу мушкарце, слави се бар мицве. Стриц jе био ожењен Швабицом и због ње jе прешао у католичку веру. Мене jе пре бекства из Зрењанина на брзину у своjоj дневноj соби крстио реформатски свештеник Золтан Сабо и „случаjно“ датум крштења ставио одмах после датума рођења. С том крштеницом сам се као Мађар реформатске вере уписао у трећи разред новосадске Мађарске гимназиjе, што одговара данашњем седмом разреду основне школе.

Злочинци и жртве

Тринаести рођендан не памтим због бар мицве, не бих ни да ниjе било рата, да сам остао са родитељима, jер нису били верници, нису практиковали jевреjске обичаjе, обоjе су били лекари, обоjе су студирали медицину у Немачкоj. Памтим га по томе што се на таj дан завршило тродневно масовно убиjање Срба, Јевреjа и Рома познато као „новосадска рациjа“. Тада први пут само случаjно нисам убиjен, прилика jе касниjе било jош доста.

Ми уопште нисмо знали шта се догађа. У току три дана два пута су зазвонили наоружани мађарски полицаjци. Мађарски полицаjци и жандари се нису разликовали само по униформама – полицаjци су носили плаве униформе, жандари жуте као воjска, али на главама су имали црне шешире са петловим перjем. Полицаjци су углавном били учтиви, а жандари убице. 

Дакле, 21. jануара те 1942. године моjа два брата од стрица и jа кренули смо од куће у школу око пола осам. Настава jе почињала у осам. Становали смо у улици коjу су сви звали и данас зову Булевар, а коjа jе кроз децениjе стално мењала своjе званично име, у кући стотинак метара удаљеноj од палате коjу смо тада звали Бановина, а коjа jе данас ваљда Извршно веће Воjводине, или тако нешто. Било jе веома хладно, требало jе да прођемо кроз завеjани Дунавски парк према школи коjа се налазила поред православне цркве. На првоj бандери приметимо обjаву да jе од данас уjутро за сваког, без изузетка, забрањено свако кретање улицама Новог Сада. Значи, нема школе. Хура! и натраг кући.

Ми уопште нисмо знали шта се догађа. У току три дана два пута су зазвонили наоружани мађарски полицаjци. Мађарски полицаjци и жандари се нису разликовали само по униформама – полицаjци су носили плаве униформе, жандари жуте као воjска, али на главама су имали црне шешире са петловим перjем. Полицаjци су углавном били учтиви, а жандари убице. Ваљда смо ми били „фини краj“, па су нас жандари заобишли. На спрату изнад стричевог стана сместио се неки важан високи чиновник коjи jе послат из Будимпеште. Полицаjци су питали ко овде стануjе, погледали легитимациjе, за децу – стричеве синове и мене – била jе довољна ђачка књижица. Кад су други пут дошли, завирили су и у понеки орман, захтевали и да се скину кофери са ормана и погледали чега у њима има, питали да ли у кући има оружjа. То jе било све. Увече смо пригушено слушали Радио Лондон, али не због вести, него због џеза. Већ сам тада запамтио име Глена Милера. Или радио-станицу „Wehrmachtsender Gruppe Südost“ – радио-станицу немачке воjске „група jугоисток“ на таласноj дужини Радио Београда – због Лили Марлен и других сентименталних песама.

Моjи школски другови Мађари после оног jануара за време окупациjе су и међусобно почели да говоре српски да би тиме исказали своj ужас, а можда и да би показали да су другачиjи од „оних са севера“, Мађара из Мађарске, jер убице у униформи, пре свега жандари, али и припадници редовне воjске и речне ратне морнарице, нису били мештани.

На моj рођендан, 24. jануара, опет смо могли да идемо у школу. Мало-помало смо сазнали истину. Неколико ђака се ниjе поjавило. Ниjе никада више. У Улици Светозара Милетића, педесетак метара удаљеноj од наше школе, побили су – колико смо ми као деца схватили – готово све становнике. Не могу да се сетим ко jе и коjим редоследом почео да говори о свему томе.

Не знам ни ко ми jе први испричао да су многе одводили на дунавско купалиште „Штранд“, тамо их побили и бацали у рупе ископане у залеђеном Дунаву. Само неколико месеци раниjе тамо смо се купали. Неколико месеци после „рациjе“, лета 1942. године, поново сам се купао на „Штранду“, баш као и лета 1943. Тада уопште нисам мислио на побиjене, чак се нисам тешио да jе Јован Јовановић Змаj у овом истом Новом Саду испевао стихове „Хаj, на гробљу, на голему….“

Лета 1944. године сам „оправдано изостао“ са „Штранда“, jер су ме у априлу из тог истог стана, у коме сам дечачки равнодушно, чак весело преживео погром у непосредноj близини, полицаjци, jош увек не жандари, одвели прво у синагогу, па у jедан логор у Суботици, одатле у логор у мађарском граду Баjи, где су нас преузели жандари, па нас предали есесовцима коjи су нас стрпали у воз правац Аушвиц… То су они возови тако познати из безброj филмова.

Тек сам лета 1947. опет стигао да се окупам у Дунаву на „Штранду“. Зашто? Зашто да не?

Моjи школски другови Мађари после оног jануара за време окупациjе су и међусобно почели да говоре српски да би тиме исказали своj ужас, а можда и да би показали да су другачиjи од „оних са севера“, Мађара из Мађарске, jер убице у униформи, пре свега жандари, али и припадници редовне воjске и речне ратне морнарице, нису били мештани.

Тада нисам знао ниjедно име убица. Знао сам да jе командант града генерал Ференц Баjор. Сваке вечери су пред Бановином воjни трубачи свирали повечерjе, генерал се ту понекад поjављивао, jа са своjих тринаест, па четрнаест година волео сам са стране да посматрам воjну церемониjу.

Непосредно после рата сам затражио и добио улазницу за суђење генералу Баjору и групи његових саучесника коjи су осуђени на смрт вешањем. Можда бих као повратник из концентрационих логора добио дозволу чак и да присуствуjем извршењу смртне казне, али нисам ни покушао.

Изговор мађарских власти био jе да су се на jугу Бачке запазиле партизанске групе. То jе вероватно тачно. Али исто тако тачно jе да се под изговором да се врши рациjа и траже неприjављене особе убиjало из пушака, митраљеза, секирама, ножевима, да су неке људе одмах, без испитивања масакрирали на улицама, а неке друге одвлачили пред некакву комисиjу коjа их jе слала у смрт. И да се после пљачкало.

Не знам колико jе тачно људи убиjено у току погрома у Новом Саду, а неколико дана пре тога у Жабљу и другим шаjкашким селима. Званични мађарски извештаjи помињу 3309, српски спискови 3808 жртава. Довољно jе рећи „неколико хиљада“. Неколико хиљада стараца, жена, деце, беба…

Изговор мађарских власти био jе да су се на jугу Бачке запазиле партизанске групе. То jе вероватно тачно. Али исто тако тачно jе да се под изговором да се врши рациjа и траже неприjављене особе убиjало из пушака, митраљеза, секирама, ножевима, да су неке људе одмах, без испитивања масакрирали на улицама, а неке друге одвлачили пред некакву комисиjу коjа их jе слала у смрт. И да се после пљачкало. За разлику од невиних Срба, Јевреjа и Рома и понеког Мађара, коjи ниjе стигао да се на време легитимише, колико jа знам, ниjедан илегалац, припадник КП или Скоjевац, ниjе ухапшен, jер су на време били обавештени о опасности и успели да се склоне.

Вест о масакру у Новом Саду се брзо проширила у Мађарскоj. Народни посланик Ендре Баjчи-Жилински написао jе писмо шефу државе, Миклошу Хортиjу, да jе таквим погромом укаљана част мађарске нациjе. И заиста, усред рата у фашистичкоj Мађарскоj поведена jе воjна истрага. Ваљда су на врху помислили да се претерало. Децембра месеца 1943. изречена jе пресуда, дванаесторица официра, осуђени су на затворске казне. Тако и капетан Шандор Кепиро на десет година робиjе.

Због неповерења у Хортиjа, коjи jе гаjио наду да Мађарска може да склопи посебан мир са савезничким снагама, немачка воjска предвођена есесовским jединицама извршила jе пуч у Мађарскоj и власт предала политичарима коjи су били по вољи Берлину. Хортиjа нису одмах формално сменили, то су учинили касниjе.

Мени jе у аустриjском бањском месту Алтаузе (Altausee) бивши есесовски потпуковник Вилхелм Хетл (Wilhelm Höttl), кога сам посетио уз посредовање jедног тамошњег угоститеља, а коjи ниjе тачно знао ко сам, испричао да jе он саставио тим у коме jе био и jедан jугословенски Албанац, коjи се код Хортиjа поjавио као да jе изасланик Титових партизана, и да jе Хорти заиста тражио преговоре, што jе за Немачку био доказ да му се више не може веровати. Али то jе опет трећа прича, овде сам само хтео да потврдим да jе Хорти стварно сањао о сепаратном миру.

Што се тиче самог Кепироа, мени jе лично свеjедно да ли ће осрамоћен умрети у свом стану преко пута будимпештанске синагоге или у затворскоj болници.

Све jе то данас поново актуелно због процеса коjи jе у Будимпешти почео против жандармериjског капетана Шандора Кепироа, jедног од команданата убица у Новом Саду. Он има 97 година, вероватно jе реч о последњем суђењу злочинцу из Другог светског рата, jер су остали умрли, многи природном смрћу, као злогласни Јозеф Менгеле, коjи се утопио блажено се купаjући у топлом мору.

Споменик жртвама рациjе у Новом Саду

Развоjни пут Шандора Кепира ниjе указивао да ће постати организатор масовног убиства. Рођен 1914. године, већ jе 1937. завршио правне науке и докторирао на Универзитету у Сегедину. То му ниjе било довољно, па се уписуjе на посебан курс Трговачке академиjе у Будимпешти да би га са тако одличним образовањем примили у „Мађарску општу кредитну банку“. Она jе била и jош данас jесте веома угледна финансиjска установа, основана jе 1839. године и одржала се кроз сва тешка времена – мађарску револуциjу 1848. године, финансиjске кризе и инфлациjе, све режиме. Кажу да jе у томе успела, jер jе иза ње стаjала и увек jоj омогућавала међународне везе група „Ротшилд“. Али наш млад правник, коjи располаже и потврђеним знањем из економиjе, не покушава да кариjеру изгради на пољу банкарства, него се убрзо приjављуjе и фебруара 1939. године бива примљен у двогодишњу официрску школу мађарске жандармериjе.

Кепиро у своjоj краткоj биографиjи написаноj 2007. године не пориче да jе био на лицу места злочина, већ кратко бележи: „Маjа 1941. постаjем поручник, тог децембра ме премештаjу у жандармериjску школу у граду Мако за официра-наставника. Јануара 21-23. 1942. учествовао сам у рациjи у Новом Саду. 1. августа 1943. господин регент Миклош Хорти ме произвео у чин капетана…“

За мене jе у овом случаjу суштина да ниjе реч о необразованоj будали коjа jе убиjала по наређењу, него очигледно амбициозном човеку, коjи са убеђењем служи jедном наопаком идеалу. На такве ликове наилазимо и међу есесовским официрима у Немачкоj и Аустриjи. Нимало ме не изненађуjе што успева да избегне ратно заробљеништво, побегне у Аргентину, тамо изгради кариjеру у текстилноj индустриjи, 1950. се жени, кћерка му jе данас шеф персонала у некоj америчкоj фирми, син зубар у Буенос Аjресу. Вероватно убеђен да jе све заборављено, да jе ипак био само малени шраф у огромноj фабрици смрти, 1996. се са своjим мађарским пасошем и правим именом и презименом враћа у домовину, како лично пише: „…да би моjа деца имала где да се сместе ако пожеле да дођу кући.“

Оптужбу подигнуту jош за време Хортиjевог режима одбиjа као неосновану, пре свега због тога што наводно воjни суд ниjе ни требало да суди жандарима, коjи су били под другачиjом командом и jурисдикциjом, осим тога да оптужница ниjе била поjединачна, него „колективна“, уосталом, он jе „само вршио своjу дужност“, а не само да ниjе лично убиjао, него, напротив, понеког чак и спасавао. Како сам каже, отерао jе жандармериjску патролу коjа jе намеравала да одведе на „Штранд“ породицу Танурџић, коjа jе била власник хотела „Рекс“. Ја му веруjем у том jедном случаjу, Танурџићи су били jедна од наjбогатиjих породица у Воjводини, па вероватно ниjе морао да их опљачка, него jе неки златник добио у знак захвалности…

Мени jе нарочито занимљива следећа Кепирова реченица: „Десет година сам овде живео мирно, нико ми ниjе сметао, али су недавно у синагоги, коjа се налази преко пута мог стана, одлучили како да ме оптуже. Светска штампа испуњена jе наjнезамисливиjим лажима и подлим клеветама, коjе немаjу никакву подлогу…“ Значи, по сопственом доживљавању човек jе жртва међународног jевреjског лобиjа. На основу тога jе Кепиро тужио за клевету Ефраима Зурофа, коjи га jе открио.

Следеће питање jе зашто jе таj старац, коме прети доживотна робиjа, толико самоуверен? Он вероватно мисли да су у данашњоj Мађарскоj довољно jаке снаге коjе ће га подржати. Да jе бар донекле у праву доказуjе да пред судницом неке групе демонстрираjу у његову корист. Реч jе о члановима екстремно десне, националистичке партиjе Јобик („Jobbik„) (та реч може да има два значења „бољи“ или „десниjи“) Партиjа jе основана 2003. године и има своjу „гарду“ на сличан начин као што су есесовци били гарда Хитлерове Националсоциjалистичке радничке партиjе Немачке НСДАП пре него што jе дошао на власт. Партиjа Јобик се залаже за укидање уговора из Трианона после Првог светског рата, значи, успостављање „светостефанске“ Мађарске, (коjа укључуjе, на пример, целу Хрватску и Воjводину), изразито jе антисемитска и антиромска. У парламенту има 47 од 386 мандата, односно 12,18 одсто.

Двотрећинску већину у парламенту – 263 мандата, 68,13 одсто – има грађанска, такође десна партиjа „Фидес“, коjа jе већ променила мађарски устав, поред осталог тиме значаjно сузила права уставног суда и на основу тога има или у будућности може да има велики утицаj на судство. Убеђен сам да мађарске судиjе размишљаjу и о сопственоj будућности. У том контексту сам радознао на исход суђења матором, наглувом, пензионисаном, жандармериjском официру. Такав на моj тринаести рођендан свакако ниjе био, али то jе било веома давно.

Наjтиражниjи мађарски дневни лист „Народна слобода“ (Нéпсзабадсáг), коjи се сматра блиским социjалистима, у вези Кепироа и новосадске рациjе пише 9. маjа док записуjем ове речи да у случаjу новосадске рациjе чак и ниjе реч о ратном злочину, него о оридинарном масовном убиству.

Што се тиче самог Кепироа, мени jе лично свеjедно да ли ће осрамоћен умрети у свом стану преко пута будимпештанске синагоге или у затворскоj болници. Међутим, што се тиче односа наше, српске, мађарске, али и светске jавности према ратним злочинцима, очекуjем пресуду са извесним узбуђењем. Она ће бити важан сигнал из земље коjа jе наш северни сусед, а тренутно председава Европском униjом.

Шандор Кепиро је на суђењу тврдио да jе невин… Кепиро jе умро 3. септембра 2011. у 97. години живота. Суд у Будимпешти пресудио jе да Кепиро ниjе крив за за ратни злочин током злогласне Новосадске рациjе у jануару 1942. године. Његова смрт jе спречила улагање жалбе на срамну ослобађаjућу пресуду мађарског суда.

Извор: УЧИОНИЦА ИСТОРИЈЕ

Везане виjести:

Годишњица почетка jануарске Рациjе 1942. у Шаjкашкоj области …

70.годишњица рациjе у Бачкоj – Jadovno 1941.

ДА САНУ УТВРДИ ТАЧАН БРОЈ ЖРТАВА „РАЦИЈЕ“ – Jadovno …

Дунав те њиховим очима гледа