Uskoro se navršava sedam decenija od kolonizacije oko 2.000 stanovnika Nove Varoši, Prijepolja, Priboja i Sjenice
Sedam decenija nakon kolonizacije gorštaka iz Raške oblasti u Banat, univerzitetski profesor Dragoljub S. Živković iz Pančeva, tada osmogodišnji dečak, u knjizi „Voz bez voznog reda“ obelodanjuje tugu zbog rastanka sa zavičajem, nade i zebnje zbog puta u nepoznato, ali i upornost i vitalnost „dođoša“ da u ravnici puste klicu i korenje. U knjizi je i spisak 2.000 čeljadi u seobi, do poslednjeg praga i familije, koji su se doselili iz brda opština Nova Varoš, Prijepolje, Priboj i Sjenica.
– Zbog nemačkih napuštenih kuća i imovine, državi bila potrebna nova radna snaga, pre svega u poljoprivredi, a onda i u prosveti, miliciji, administraciji, političkom aparatu vlasti. To je, bez sumnje, bio osnovni uzrok kolonizacije – piše profesor Živković.
Po ciči zimi i velikom snegu, u februarau 1946. godine, u opštinske centre slivala se reka planinaca u suknenim odelima i vunenim čarapama, sa decom, starcima i naramkom stvari, čekajući po dva-tri dana da ih vojnički kamioni prevezu do Priboja. Ostavljali su rodna ognjišta, svoje prljuše, livade, uspomene, grobove predaka… U toj koloni nepoverljivih i ko zna koliko puta prevarenih – bilo je i onih koji su na obećane njive poveli po kravicu, „bušu“, da deca imaju mleka.
– Od Priboja se preko Kraljeva, Smedereva do Kovina i Mramorka putovalo u vagonima za stoku, sa nešto nabačene slame po podu.Tri parnjače nisu mogle da vuku ogromnu kompoziciju uz Šargan, pa su oni jači i mlađi peške pregurali Šargansku prugu – odmotava autor film iz detinjstva.
I kao što su prednjačili u agitaciji da se krene u „ravni Banat“, partizanski borci i članovi KP birali su sela za naseljenike iz svog kraja, a zatim prvo za sebe i svoje najbliže ljude, borce i saradnike – najbolje kuće, sa imovinom. Neki su kuće i imanja čekali sve do 1952. godine, a bilo je porodica ili pojedinaca koji su se odmah ili kasnije vratili u svoj kraj.
– Banat nas je dočekao bez zime i snega. Stočare i zemljoradnike sa Zlatara, Jadovnika, Javorja „nađoši“ su sačekali sa konjskim zapregama i razvozili do novih staništa u Mramorku, Kovinu, Dolovu, deleći usput beli hleb, somun. U našem kraju sve je bilo nekako manje: i domaće životinje i beli hlebovi iz pekara zavičaja i posedi naspram tog ogromnog prostranstva njiva – ispoveda se Živković.
U susretu dva sveta sa različitim navikama i običajima, „dođoši“ su se u početku teško uklapali u život starosedelaca. Njihove radne navike i upornost pomagale su im da prebole seobu, a momci i dojučerašnje jurišlije iz partizanskih bitaka, „u osmoj ofanzivi“ padali su u zagrljaje Banaćanki, Nemica, Rumunki, Mađarica, kućili na oranicama žitnice.
– Zbog ratnih prilika i nedostatka škola u starom zavičaju, u prvi razred škole u Mramorku, išli su đaci od 8 do 11 godina. Školujući se, „dođoši“ su dali pet univerzitetskih profesora, 48 oficira JNA, od kojih je više od 15 imalo činove pukovinika. Ubrzo su kolonisti bili uzdanica u zdravstvu, prosveti, kulturno-umetničkom društvu, posebno u zadruzi „Zlatar“, koja je vukla razvoj Mramorka, mnogi su odlazili na čelo firmi u okolini i u Beogradu – svedoči prof. dr Živković na stranicama knjige.
POKIDANE VEZE
– Niko nikad nije pokušavao da obnovi veze sa zavičajem. U Mramorku tvrde da su zaboravljeni u Raškoj oblasti, a slično misle i tamo. Retki su susreti iako su razdvojena braća, braća od stričeva, čitave rodbine… Moramo nešto učiniti, a prvi pokušaj će biti uskoro, pri promociji knjige u zavičaju – kaže Živković.
OSTAVKA MINISTRA
– Raspodelu imovine vršila je viša komisija pod nadzorom ministra poljoprivrede u Vladi Srbije Sretena Vukosavljevića, iz Prijepolja. Međutim, kada je taj čestiti čovek video kakve se nepravde čine u tim postupcima, napustio je komisiju i nju su vodili drugi ljudi – naglašava Živković.
Autor: Dragoljub Gagričić
Izvor: NOVOSTI