Osam hiljada paških žrtava nemaju ni spomen ploču

Jedan od prvih i najzloglasnijih ustaških logora – Slana na Pagu, zatvoren je na današnji dan 1941. godine, nepuna tri meseca posle osnivanja. Sedamdeset tri godine kasnije, osam hiljada žrtava, među kojima je bilo mnogo žena i dece, žive samo u sećanju svojih potomaka, jer nikakvog obeležja njihovog stradanja danas nema na ovom hrvatskom ostrvu. A kako sada stvari stoje pitanje je da li će uskoro ovo mesto srpskog i jevrejskog stradanja u Drugom svetskom ratu dobiti obeležje u dogledno vreme.

Spomen-ploča postavljena 1975. godine, uništavana je tri puta, poslednji put 2013. i od tada više niko iz hrvatske vlasti, ali ni iz srpske zajednice u Hrvatskoj, ne pominje njeno ponovno podizanje.

„Nema nikakvog traga, nijednog slova da se to desilo na Pagu. Ljudi koji se tamo kupaju nemaju pojma šta se desilo, ne znaju da su u samoj blizini na velikoj površini masovne grobnice u kojima su likvidirani logoraši iz tri paška logora, logora Slano za Srbe, logora za Jevreje i logora Metajna u kojem su bili smešteni žene i deca“, priča za naš list dr Drušan Bastašić, predsednik udruženja „Jadovno 1941“ iz Banjaluke, koje na sve načine pokušava da sačuva sećanje na stradanje Srba u prvom likvidacionom centru Gospić-Jadovno-Pag.

On podseća da je samo u toku jedne noći, između 14. i 15. avgusta 1941. godine, uoči praznika Velike Gospe, koja se inače slavi na ostrvu Pagu, zaklano više od osam stotina ljudi. Najveći broj žrtava ubijen je u moru i zbog toga je u spomen-područje uključeno i sto metara akvatorijuma oko rta Slana. Ribari, čija su svedočanstva zabeležena, viđali su za vreme mirnog mora njihova tela.

Zatvarajući logor, Italijani su ekshumirali samo tela nedavno pobijenih, njih 791, od čega 407 muškaraca, 293 žene i 91 dete do 15 godina. Njihova tela su, priča Bastašić, polili naftom i spalili na jednoj gomili, a pepeo zatrpali u paškom kamenjaru.

„Ni na tom mestu nema nikakvog obeležja. Postoje i mnoge druge grobnice na Pagu sa više ili manje žrtava, čija je lokacija poznata, ali ni tamo nema nikakvog znamenja o stradanju nevinih“, kaže naš sagovornik.

U vreme zatvaranja logora na Pagu u njima je ostalo još oko dve stotine ljudi koji su brodovima transportovani u Karlobag, a odatle u Gospić. Oni koje ustaše nisu uspele da pobiju u Gospiću transportovani su preko Jastrebarskog u Jasenovac i to su bili prvi Jasenovački logoraši.

„U vreme postojanja logora na Pagu, Jasenovac još nije bio planiran. On je formiran silom prilika kada su Italijani zatvorili kompleks logora u Lici i na Pagu. Ono malo preživelih muškaraca, uglavnom Jevreja, bili su prvi logoraši logora 1 i 2 u Jasenovcu, dok su žene transportovane u logor Kruščicu kod Viteza u Bosni i odatle u Loborgrad u blizini Zagreba“, objašnjava Bastašić i dodaje da su neki ipak uspeli da prežive zahvaljujući Dijani Budisavljević, ženi austrijskog porekla, udatoj za Srbina, lekara iz Zagreba, koja je tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 dece iz ustaških logora u NDH.

Jasenovac kao najveće stratište je uzeto kao paradigma stradanja, ali objašnjava Bastašić, narod je stradao još na mnogim drugim mestima.

Dugo posle Drugog svetskog rata o kompleksu logora Gospić – Jadovno – Pag, u kojima je pobijeno 40.000 ljudi, nije se gotovo ništa ni znalo ni govorilo.

„Na Velebitu je napravljeno malo spomen-obeležje kod Šaranove jame, a takvih jama je bilo bezbroj. Na Pagu je bila spomen-ploča i to je bilo sve. Dok do pre nekoliko godina nije izašla knjiga „Jadovno 1, 2“ profesora Đure Zatezala o tome se ništa nije znalo, a nakon formiranja našeg udruženja početkom 2010. godine o tome se počelo nešto više govoriti“, kaže Bastašić.

Prema njegovim rečima, proces denacifikacije, koji su Nemci prošli posle Drugog svetskog rata, u Hrvatskoj se jednostavno nije desio. I zato su onda reakcije kao što je rušenje spomen-obeležja razumljive.

„To je zločin hrvatske države, nisu se to neki pojedinci dogovorili, pa napravili logor, NDH je ozakonila zločine. Nema dileme da se danas pokušavaju izbrisati tragovi strašnog zločina“, ocenjuje Bastašić i kao ilustraciju odnosa prema zločincima navodi dodatak da je lokalni župnik Josa Felisinović koga zovu „ dobrim duhom Paga“ i čija je bista u centru Zadra, bio aktivno uključen u planiranje zločina i posle rata osuđen kao ustaša.

Piše: Jelena Cerovina

Izvor: Politika 20.08.2014.

Vezane vijesti:

KO NEMA GROBA – NIJE UMRO … KO NIJE UMRO – NIJE NI ŽIVIO

RTRS – dok.film Hodočašće Jadovinsko, Mira Lolić-Močević, 20.08.2014.

73. GODIŠNjICA KRVAVOG USTAŠKOG PIRA NA PAGU I VELEBITU