Свашта се данас дешава везано за негирање и прекрајање историје приказујући истину на лажан начин. То се и раније дешавaло на подручју Хрватске, а како таква пракса вуче корене још из прошлости треба се подсетити неких чињеница из ранијих времена.
![](https://jadovno.com/wp-content/uploads/2023/01/Stojan-Jankovic.jpg)
На пример, Јован Дучић је писао да Хрвати никада нису имали својих народних епских песама, јер док су Срби уз гусле певали о својим јунацима, Хрвати су уз тамбуре певали поскочице. И сама Римокатоличка црква је још у средњем веку забрањивала певање народних песама инсистирајући само на црквеним како би држала народ и њихову свест под својом контролом.
Хрвати су увек били привржени и потчињени окупатору не марећи много за свој идентитет. Зато нису никада имали својих епских песама у којима би певали о догађајима и својим јунацима као што су то радили Срби, стављајући их у историју незаборава.
Тако су се Хрвати још 1102. године обавезали да ће пружати војну помоћ угарском краљу Коломану I признавши га за свог крунисаног краља. Потчињени су били и за време Беле I Слепог и Беле V, и осталих угарских краљева покоравајући се њиховој власти проглашавајући их за своје краљеве.
Ни у каснијем периоду ништа мање нису били верни угарским краљевима Ладиславу III, Стефану V и Андрији III Млечанину признавши их уједно за своје владаре.
Поданичка политика и обавеза пружања војне помоћи страним владарима условили су да Хрвати нису имали могућности да кроз песму оставе трага о јуначкој борби за очувањем свог идентитета и борби за слободу. Овакво стање је било и за време владавине десет хабзбурговаца као краљева Хрвата, настављајући ту традицију све до Франца Јозефа I. Јуначки догађаји као што су одбрамбени ратови, борба за слободу и мегдани нису били део хрватске свакодневнице па зато нису нашли место ни у епским песмама.
А онда, при јављању идеје о уједињењу Јужних Словена са седиштем у Загребу, како би оправдали своју назови водећу улогу и заслугу, Хрвати су се лажно представљали на многим пољима, обмањујући европску јавност.
При појави хрватског бискупа, историчара и културног радника Јосипа Јураја Штросмајера и његових идеја о југословенству под којом се уствари крило хрватство, чак и великохрватство, његове присталице у Босни, а и други сакупљачи, су прикупили одређен број српских епских песама и проследили их Матици хрватској која их је штампала у 12 књига као Хрватске народне пјесме. Збирке песама су штампане у периоду од 1890. до 1942. године. Биле су то песме које се баве историјским догађајима и личностима између 14. и 19. века. Неки од уредника били су др Иван Божић, др Стјепан Босанац и др Лука Марјановић. То је био велики плагијат, незапамћен у европској књижевности. Идеја им је била да европској јавности прикажу своје историјско постојање како би и на овај начин изградили свој идентитет. Урадиле су то вође и присталице идеје о формалном уједињењу са Србима као што је био и сам Штросмајер који је 1883. године говорио да су Срби главни непријатељ Хрвата уз опаску да је боље уместо најављеног југословенизма ујединити Хрватску са Аустријом.
Бежећи од својих историјских истина и чињеница епске песме српских ускока о сердар Стојану Јанковићу и војводи Илији Смиљанићу који су своју храброст исказали борећи се на челу далматинских Срба против Турака прикупила је и штампала Матица хрватска на почетку 1941. године као своје хрватске песме. Тако су поред сталог српске епске песме Јанко од Котора и Мујин Алил, Женида Стојана Јанковића и Ропство Јанковић Стојана приказане као хрватске епске песме.
Све ово је било смишљено урађено пошто се зна да је српска народна поезија дала велики допринос развоју српске националне свести, а како би се у засенак бацили моћни српски краљеви, цареви и јунаци на основу чега би се помутила сазнања хрватском народу доводећи их на тврдњу да су Срби само народ другог реда.
Ово су докази каква је била психологија и логика Хрвата, а и остала како се види по ономе што се данас дешава на пољу прекрајања историје и истине.
Припремио: Миливоје Мишо Рупић
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА