Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У Кушићима, под орахом Ристића, са Цветком, jединим из куће коjи jе преживео злочин 1993. године. Моjу сестру, брата, маjку и оца у романсираноj биографиjи џелат Насер не помиње. Шта jе лажна нада, од наших сам научио
ДО прага куће Ристића нељуди Насера Орића стигли су у зору, уочи Јовањдана. Одвели су Мића (16), стариjег од браће. Не зна се где ни данас, 22 године после злочина. Сестру Митру (19) и маjку Иванку (42) стрељали су у подруму. На ливади под орахом, од неке запреге направили су ломачу. Ту су спалили оца Новака (41), главу куће. Иза џелата, на потезу од Језера до Скелана, остала су тела 68 недужних људи, а на згаришту породичне куће у Кушићима, 16. jануара 1993. године, жив jе остао jедино Цветко, петнаестогодишњак. Без игде икога, на свету сам.
Остаде пуким случаjем. Ниjе био усуд да увене последњи изданак Ристића. Са групом људи, престрављених, три дана провео jе у обручу Орићевих злочинаца, у Језеру. По мосту, jедином између Скелана и Баjине Баште, између пакла и Србиjе, пљуштала jе снаjперска и митраљеска ватра. Цветко се некако докопао ледене реке и Србиjе.
Године смуцања прођоше – говори данас Цветко, на ливади, под тужним орахом. – У Баjиноj Башти сам завршио основну, па отишао у Београд у Воjну гимназиjу, па одустао. Из Београда прешао сам у Ужице, у Дом за незбринуту децу. Ту сам завршио Средњу техничку. Вршњацима нисам пуно причао о свему. Ко jе од њих могао разумети шта се догодило моjима и мени? Нисам, чини ми се, схватао ни jа. Мени jе само требало… што ми више нико не може дати… Дете сам био…
Џелате правда ниjе стигла, а све се зна.
-Моме брату Мићу пресудио jе Зулфо Турсуновић, он jе умро као слободан човек – каже Цветко. – Шета слободан Насер Орић. И Хакиjа Меховић. Ено
га, директор jе неког jавног предузећа у Сребреници.
Гледа Ристић брда и вртаче надомак куће. Ту су му негде брата бацили, jош га ниjе нашао, а хтео би само да Мића поред сестре, оца и маjке сахрани.
“ПРОРАДИЛИ“ КОРЕНИ
ЖЕНСКИ
глас се чуjе, украj Дрине. Нагласак сремски. Разбиjа сету. Јелена грли Цветка, нуди кафу и ракиjу. – Ожених се из Инђиjе. Можда се лоза Ристића стварно неће угасити. Видећемо, ко то зна – говори Цветко, вазда
озбиљан. Намрштен. Јелена се смеjе, драго jоj, она зна да препозна кад се Цветко радуjе. – Како се нас двоjе нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени „прорадили“, Јеленина маjка родом jе из Братунца. Долазе нам Воjвођани редовно за Светог Јована. Морам Јелену боље слушати – обећава Цветко.
– Неће му таj сараjевски институт кости пронаћи – коментарише, више за себе. – Годишње 600 Бошњака нађу, а Србина ниjедног…
Мир jе некакав Цветко ипак нашао. Често се у камен претвори, да га сачува.
– Укључим телевизор, видим Орића – наставља jедини преживели из дома Новака Ристића. – Прича о моjоj кући. О Кушићима. „Ту сам изгубио своjе наjбоље борце“, тако каже. Има заштиту целог света. И романсирану биографиjу. Нигде ми сестру, брата, маjку и оца не помиње… Јесам, читао сам и између редова. Ништа, ни слова. Свих ових година долазили су ми повремено, адвокати. Говорили су: „Доказе против убица имамо“. Кажу, jавиће се, наjкасниjе у петак. И ништа. Шта jе лажна нада од наших сам научио. Не мислиш ваљда да сам од џелата истину тражио? Цветкове речи као у празно да лете.
-Шта ми преостаjе? Нема од тога ништа, од правде. Ниjе то за сиротињу, на обе стране. „Главоње“, зликовци, шверцери оружjа са обе обале, они су се извукли – говори.
Зато Цветко све људе jеднако гледа. И Србе и Бошњаке. А, гледа их пуно. Запослио се у „Електродистрибуциjи“ па стално шпарта по терену. Спаљену кућу jе обновио. Сиjа на сунцу, у зеленилу. Помагали су многи да се лоза Ристића
не угаси, цигла по цигла, цреп по цреп. На зиду, поред иконе Светог Јована, исписано jе и име „Новости“.
Прошли пут, ракиjу смо под орахом попили маjа 2011. кад jе брачни пар пензионера избеглих из Сараjева негде у Србиjу, на адресу „Новости“ послао 3.100 евра. Уз новац, послали су поруку: „У кући урадите централно греjање,
квалитетно“.
Људи скромни, животну уштеђевину су дали. Један „услов“ су имали – да им се име не спомиње.
Пуца поглед на четири стране. И горе. Пети хоризонт људима нигде ближи ниjе него у Подрињу. Чак и када jе мир. Наjвише тада. Живи и мртви размењуjу речи. Успомене убили нису.
– Сине моj – нежна jе маjка.
Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби.
– Кад су те одвели, jеси ли се пуно мучио, мили брате моj? – Цветко са небом разговара. – Оче, зашто ме остави?
У грлу стало. Мислиш, проћи ће. Ал’ олуjа пуче, бесни, лиjе низ лице. Онда се смирило, као блага киша. Ево, полако стаjе. Кад прође, онда више ништа нема да се каже. То jе сигуран знак да jе свако нашао своj мир.
Пише: Никола Јанковић
Извор: Вечерње Новости
Везане виjести:
СЛУЖЕН ПАРАСТОС ЗА 25 УБИЈЕНИХ СРБА ИЗ ФАКОВИЋА
ОБИЉЕЖЕНЕ 22 ГОДИНЕ ОД СТРАДАЊА СРБА У ПОДРАВАЊУ
ОБИЉЕЖЕНЕ 22 ГОДИНЕ ОД ЗЛОЧИНА НА ПАПРАТНОЈ ЊИВИ
