Optužbe protiv KPJ/SKJ i Tita su zlobne i neodržive

Nadežda Vinaver, profesorka univerziteta u penziji, objavila je u „Politici” feljton o knjizi dr Nikole Nikolića „Jasenovački logor” u 17 nastavaka (od 13. do 31. jula). Autorki je knjiga poslužila samo kao povod da optuži KPJ/SKJ i Josipa Broza Tita za političko zataškavanje ustaških zločina nad Srbima i za vođenje antisrpske politike od pojave KPJ, a onda i Tita na jugoslovenskoj političkoj sceni.

Autorka tvrdi u 11. nastavku da se „čitava vladavina Josipa Broza temelji na neistinama”, kao što je „ona o Nediću”, a u stvari je njen feljton prepun neistina, krivotvorenja, proizvoljnosti, neznanja i jednostranosti. Nižu se insinuacije i uvrede, da bi se pojačale optužbe protiv nosilaca antifašističke borbe, protiv KPJ i Josipa Broza Tita, a u cilju što uverljivijeg advokatisanja autorke u korist poraženih snaga u Narodnooslobodilačkom ratu (NOR-u) – velikosrpskog monarhizma i nacioklerikalnog šovinizma.

Autorka ne piše o suštini Drugog svetskog rata i ne osvetljava pravu istinu o stranama u sukobu tokom NOR-a i njegovim istorijskim dometima u celini: ona ne piše ni ko je oslobodilačku borbu poveo 1941. i doveo je do pobedonosnog kraja 1945, ko je porazio fašističke zavojevače i njihove domaće kvislinge, zemlju oslobodio i ostvario sve ratne ciljeve antifašističkog NOR-a i priveo vinovnike ratnih zločina pravdi.

Stoga ćemo, u ime onih drugova i drugarica koji su se borili i pali za pobedu i slobodu, kao i zbog zahteva javnosti, domaće i svetske, koje posle tekućih revizija vape za istinom, još jednom ukazati na samo neke zlobne i iskonstruisane insinuacije autorke.

KPJ i Tito nisu zataškavali ustaške i druge zločine nad Srbima niti su vodili antisrpsku politiku, već su vodili NOR iz koga je izrasla pobeda i avnojevska Jugoslavija u kojoj su njeni narodi i narodnosti zbratimljeno, harmonično i srećno živeli pola veka u miru sve dok među njih nije ponovo ubačen crv mržnje i nacioklerikalnog razdora, što je dovelo čak i do genocidnih tragedija, koje još nisu prevaziđene, već se i podstiču.

Autorka tretira probleme od konstituisanja Kraljevine Jugoslavije 1918, preko perioda NOR-a i SFRJ, pa sve do njenog razbijanja 1991. godine i kasnije.

U Kraljevini Jugoslaviji na glavnom udaru vlasti, od prvog do poslednjeg dana monarhije, bili su komunisti: KPJ je zabranjena, njeni članovi su progonjeni i ubijani, ali su ipak uspeli da se održe, čak i da se uključe u odbranu Španije od fašizma i da pripreme odbranu Jugoslavije od nemačko-italijanske agresije.

Monarhističke vlasti su i u trenucima kapitulacije zatvorene komuniste uredno predale okupatoru, što autorka ne pominje, već samo ističe da se Jugoslavija svojim konstituisanjem 1918. godine „suočila sa dve velike opasnosti po stabilnost države: Katoličkom crkvom i Komunističkom partijom”, kojima će se „ubrzo pridružiti i žilavi ustaški pokret”. Ona ocenjuje da je „KPJ koja je osnovana 1919. godine u okviru Kominterne, odmah krenula s velikim planom da dođe na vlast” i da se „svom snagom trudila da pobuni narode Jugoslavije i da ih posvađa”, te da je „zbog toga Partija bila u ilegali”. Ni reči o tome da je KPJ zbog uspeha na prvim poratnim izborima bila zabranjena i izložena progonima sve do kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941.

Ne piše ništa ni o sistematskom progonu KPJ i njenih članova, hapšenjima i suđenjima, pa čak i o nečuvenim ubistvima: sekretara KPJ Đure Đakovića i sedam sekretara SKOJ-a, ali piše o „Proleteru”, organu Centralnog komiteta KPJ koji je izlazio od 1929. do 1942. godine, „čija je centralna tema bilo pravo hrvatskog naroda, ponekad i slovenačkog”, da ostvaruje svoja nacionalna prava za koja su tvrdili da im ih Srbi uskraćuju. „Komunizam tako sve više gubi karakter internacionalnog komunizma i dobija crte jednonacionalne partije u kojoj su etno i verska funkcija izrazitije od samog članstva u Partiji: politička delatnost podređena je hrvatskom nacionalizmu i katoličkoj veroispovesti koliko god to zvučalo neverovatno”, tvrdi autorka.

„Na takvom ’Proleteru’”, piše ona, „vaspitavali su se politički komesari Srbi i Crnogorci i ostali ljudi iz vlasti, koji će zavladati državom posle Drugog svetskog rata i pod njihovim pritiskom će grobovi srpskih mučenika ostati neobeleženi.”

Prema njenim ocenama, ispada da su za sve loše što se u Jugoslaviji dogodilo tokom Titove epohe i posle, krivi komunisti, a za sve što je dobro da su zaslužne poražene snage Karađorđevića, Mihailovića, Nedića i svih drugih antipartizanskih snaga.

To što ona piše očito nema veze s vezom, ali ima s njenim umišljajem o datom vremenu, pa se trudi da uveri javnost da je „antisrpska ideja rasla, sazrevala i podgrevala se neposredno, naročito od 1936. s Josipom Brozom Titom na čelu CK i platformom borbe za demokratizaciju i preuređenje države na osnovama nacionalne ravnopravnosti”.

U prologu feljtona autorka tvrdi kako se odmah posle završetka Drugog svetskog rata o logoru u Jasenovcu i drugim ustaškim zločinima „govorilo uzdržano”, potom da se „skrivala istina od javnosti” i da se „vršilo političko zataškavanje zločina radi pomirenja i izgradnje danas koliko sarkastičnog, toliko fantazmagoričnog pojma bratstva i jedinstva, u stvari je bila podlo transformisana zabrana razmatranja svih zločina protiv Srba, masovnih i pojedinačnih”.

To je totalna neistina i optužba bratstva i jedinstva.

(U okviru ovog reagovanja „Politika” će objaviti priloge Antuna Miletića, Blagoja Grahovca, Jove Radovanovića i Gorana Babića)

(Nastaviće se)

Autor: Kolegijum Avnojevskog foruma „Josip Broz Tito”

Izvor: Politika