Анализа jе урађена по месту рођења, према до сада извршеноj ревизиjи пописа “ЖРТВЕ РАТА 1941-1945” из 1964. године. Ову анализу, урадио jе виши кустос Музеjа жртава геноцида из Београда, Јован Мирковић, и презентовао jе на промоциjи књиге: “ Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991.“ аутора Милана Басташића.Промоциjа jе одржана у Београду, 10.фебруара 2010, на Академиjи за безбедност и дипломатиjу.
Изучаваjући обjављене изворе и литературу о jасеновачким логорима установио сам да мемоарска литература и регионална и локална историографиjа су две наjброjниjе групе, у условноj подели литературе, и да, уз доста ретке примере обjављених извора, стручних и научних радова, представљаjу наjзначаjниjи извор спознаjа.
Књигу др Милана Басташића припада корпусу мемоарских записа, а по обухвату простора о коjима говори групи регионалне и локалне историографиjе, коjа има несумњив значаj у употпуњавању спознаjа о догађаjима на ширем простору са догађаjима регионалног и локалног карактера.
Простор о коме говори др Басташић, Билогора и Грубишно Поље, готово да ниjе ни обрађен у историографиjи Другог светског рата, а ради се о простору на коме су почињени броjни масовни злочини.
То jе наjзападниjи етнички простор српског становништва и први масовни злочини НДХ врше се управо на овом простору: краjем априла 1941. прво масовно логорисање становништва из Грубишног Поља и покољ у Гудовцу код Бjеловара. Оваj простор истуреног српског етничког корпуса и деведесетих година прошлог века, како то документуjе аутор, такође се нашао први на удару поновљеног злочина против српског становништва.
Припремаjући се за представљање ове књиге, одлучио сам, да не говорим о књизи, jер ће то други учинити, већ да направим jедну анализу из доступних података о страдању становништва општине Грубишно Поље у Другом светском рату, а везано и за теме коjима се бавим, а то су злочини НДХ у jасеновачким логорима.
Усташки покрет jе био „синтеза Старчевићевог државног права и сељачке идеологиjе браће Радић, коjи jе изникао из ових двиjу наjjачих политичких идеологиjа у хрватском народу… и у ‘Усташким начелима’ обухватио… обадвиjе те идеологиjе.“
Усташки покрет jе наставак оног дела хрватског национализма коjем jе главни циљ био католизациjа друштва и државе, чему jе и била подређена и сва политика.
Идеологиjа усташког покрета jе темељена на расистичкоj и екстремно националистичкоj и клерикалистичкоj политици, са основном тенденциjом стварања „чистог хрватског животног простора“, коjи треба да омогући егзистенциjу „чисте хрватске нациjе“. Предуслов остварења ових тенденциjа jе биолошко уништење („истребљење“) Срба и Јевреjа, коjи су проглашени „наjвећим неприjатељима хрватског народа“, и стога им „нема мjеста у Хрватскоj“.
Овим групама су придружени и Роми, као неариjевска – нижа раса. Остварење ових циљева jе захтевало и „унутрашње прочишћење“, тj. уништење оних хрватских и муслиманских елемената коjи своjим „нехрватским понашањем“ чине „љагу на тиелу чисте хрватске нациjе“, због чега су сматрани издаjницима.
Нове власти су настоjале, не само практичном применом терора, већ и низом законских и подзаконских аката, да легализуjу и у правни систем уграде расистичку политику и политику терора. Већ на самом почетку постоjања НДХ, донет jе читав пакет тзв. „расних закона“.
Према неким историчарима, усташки покрет не треба квалификовати као фашистички, jер би то за Павелића и његове следбенике, како каже Круцио Малапарте, италиjански фашистички новинар и писац, био комплимент. Они су „били и остали политички и интелектуални пигмеjи“, били су, „исувише примитивни за праве фашисте“.
Неспоран jе геноцидни карактер Независне Државе Хрватске, jер jе jасно изражено постоjање геноцидне намере да се униште одређене етничке, верске и расне групе, а то jе потврдила и праксе усташке организациjе и државе, у коjоj су почињени не само ратни злочини и него и злочини геноцида над припадницима српског, jевреjског и ромског народа.
Несумњива jе одговорност за извршен геноцид, као наjтежи вид злочина против човечности, не само поjединаца, извршиоца злочина, већ и усташке организациjе, Независне Државе Хрватске и њених институциjе, али и одговорност носилаца идеолошке основе на коjоj jе почивала и ова организациjа и њена творевина. Геноцид су починили не само припадници политичке организациjе (усташе) и партиjске воjне формациjе (усташка воjница и УНС), већ и све структуре државе, од полициjско-воjних формациjа до управног апарата.
Од оснивања НДХ формираjу се и концентрациони логори, (сабирни, радним, збирни, концентрациjски логори, или како се већ нису називала разна сабиралишта, све до назива социjалног карактера) у коjе се интернираjу „непоћудни елементи“ по националноj, верскоj и расноj припадности, као и идеолошки и политички противници усташког режима.
Посебно се издваjа Госпићка група логора (Јадовно) и Јасеновачка група логора, као примери логора уништења (Vernichtungslager).
Ова два система логора посебно су значаjна и за страдање становништва Грубишног Поља.
У видео презентациjи, даћу анализу података из Базе «Жртве рата 1941-1945» коjа се води у Музеjу жртава геноцида према до сада извршеноj ревизиjи пописа из 1964. године и поименично идентификованим жртвама. Наиме, у активностима Музеjа значаjан проjектни задатак jе ревизиjа, односно допуна пописа жртава рата 1941-1945. из 1964. године, уносом верификованих идентификационих података за смртно страдала лица, без обзира на националну, верску, расну, идеолошку, политичку или воjну припадност, са уносом валидних података о категориjи жртве и одговорнима за страдање.
Радећи на ревизиjи овога пописа настоjимо да унесемо што више идентификационих података о људским губицима у току Другог светског рата. Свесни смо чињенице да изгубљено време jе тешко надокнадити и да jе ово дуготраjан посао, у коме нећемо моћи доћи до коначних резултата, али сваки унесени податак jе допринос именовању а тиме и очовечењу жртава, да од броjева постану људи, што представља цивилизациjски дуг према жртвама.
Напомињем, да то нису ни приближно коначни резултати, већ до сада достигнути ниво поименичне идентификациjе, коjи ипак представља релативно добру основу за анализе.
Јован Мирковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида у Београду