Опрости им Боже, не знају шта раде

Какве су све неправде трпили и на каква су понижења приморавани Срби у прошлом комунистичком систему, најбоље потврђује чињеница да су тек ових дана многи Бањалучани сазнали да је прије пола вијека на најбезумнији начин и највећу људску срамоту из њиховог града протјеран епископ бањалучки др Василије (Костић).

Тачно прије педесет година (напом.ред.: Прилог је објављен 12. октобра 2003.) репресивни комунистички апарат, по наредби тадашњег члана Централног комитета СК Момира Капора протјерао је владику Василија из Бањалуке под оптужбом да је током рата сарађивао са четницима. Била је то монструозна оптужба и класична замјена теза, којом су се настојали амнестирати усташки зликовци од одговорности за почињене злочине, а њихове жртве претворити у кривце. Јер, умјесто да се судило усташким злочинцима и фратарима са Паприковца у Бањој Луци, који су им помагали, а поједини су и сами окрвавили руке у незапамћеном злочину геноцида када је у бањалучким селима Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац за само једну ноћ на најсвирепији начин уморено преко 2.300 Срба, комунистичке власти су се окомиле само на владику Василија у намјери да га окриве, понизе и протјерају из Бањалуке.

Нецивилизацијски прогон од прије пала вијека био је повод за одржавање јавне трибине коју је прошле недјеље у бањалучком Банском двору, организовала Светосавска омладинска заједница. Предавачи, на ввој веома посјећеној трибини били су професор београдског Богословског факултета прото Предраг Пузовић и протонамјесник из Бањалуке Ратко Радујковић, а присуствовали су јој и четири очевица овог најружнијег догаЂаја у новијој историји Бање Луке.

Владика Василије Костић (крштено име Тихомир), рођен је 1907. године у Пироту, гдје је завршио основну школу и гимназију, а потом се уписује у Сремско карловачку богословију. Послије завршетка богословије, 1930. године уписује се на Богословски факултет у Београду и исте године се замонашује и добија монашко име Василије. Докторирао је у Атини.

СТРАДАЛНИК ЗА ПРАВОСЛАВНУ ВЈЕРУ

– Овај исповједник и страдалник за православну вјеру, на чији живот и рад су имали значајног утицаја велики духовници и теолози  Српске православне цркве владика Николај (Велимировић) и отац Јустин (Поповић), постављен је 1947. године за владику бањалучког – рекао је на трибини професор Пузовић.

Епархија бањалучка највише је страдала у Другом свјетском  рату од усташа. Убијен је владика Платон, а већина свештеника је била побијена или протјерана у Србију. Поред многих храмови који су уништени и оскрнављени, током бомбардовања 1943. гиодине срушена је црква свете Тројице у центру Бање Луке.

Протојереје-ставрофор Ратком Радујковић, старјешина Саборног храма свете Тројице у Бањалуци подсјећа да је епископ Василије столовао у епархији у најтеже вријеме по српски народ и Српску православну цркву послије Другог свјетоског рата.

– Епископ Василије дошао је на згариште у ову епархију, а добро је познато шта се све овдје дешавало у току и послије Другог свјетског рата. Међутим, комунистичке и атеистичке власти учиниле су све да осујете његов рад и обнову епархије. Прво су га прогласили државним непријатељем, износећи разне неистине и оптужбе на његов рачун. Када би увидјели да неко добро ради и да му народ вјерује комунисти су имали начин како да га онемогуће. За владику Василија рекли су да је одржавао везу са четницима. Налијепе ти етикету, а не можеш да се браниш. У то вријеме није уопште постојао закон по коме би се свештено лице могло бранити од таквих и сличних оптужби. Тек доношењем закона о правном положају вјерских заједница, који је донешен послије великих мналтретирања епископа 1954. године, наша права су донекле била загарантована – прича протојереј Ратко Радујковић.

„МИШЉЕЊЕ НАРОДА“

Отац Ратко тврди да се епископ Василије није плашио оптужби ни пријетњи комуниста, чак ни онда када су дошли коминистички агенти да му саопште да мора да напусти Бањалуку.

– Нису га заплашили ни њихови митинзи у Бањој Луци које су оржавани 18., 20. и 21. августа 1954. године. Долазили су под прозоре епископије, пријетгили и галамили попут разуздане руље по граду. Међутим, како нам је сам признао најтеже му је пало то што су дошли да му усмено саопште „мишљење народа“ преко изасланика тадашњег комунистичког хибрида Социјалистичког савеза радног народа Бањалуке. Кад је владика затражио да му покажу ту одлуку написмено они су одговорили да народ никоме не пише. Дакле, то је била незапамћена манипулација са народом. Владика им је рекао: „Прије десет година и мом претходнику мученику Платону тако исто је дошла усташка патрола и предале му наредбу да у року од 48 часова напусти Бањалуку. Зар је то примјерно да ме тако прогоните“. Ако сам крив за нешто изволите ме судити па да се на суду могу бранити“ – рекао им је владика Василије.

Међутим, није ништа помагало. Они су 22. августа 1954. године владику протјерали из Бањалуке. Претходно је Свети синод зтражио од нашег епископа да се једно вријеме склони из Бањалуке јер је и тако боље пошто се комунистичкој руљи није могло ништа доказати – истиче отац Ратко.

Према жељезничкој станици, која се у то вријеме налазила гдје се сада налази Галерија ликовне умјетности Републике Српске у Бањалуци, владика је кренуо коњским запрегама. Организоване групе почињу да га гађају јајима, парадајзом, камењем и да му упућују погрдне псовке. Према свједочењима старијих Бањалучана, очевидаца тог догађаја, када је владика кренуо према станици маса је урликала: „ево ћетника“.

ПОВРАТАК ВЛАДИКЕ

Прото Радујковић и сам очевидаца овог варварског чина који доживљава своју кулминацију на жељезничкој станици, када је владика требао да уђе у вагон за стоку овако описује ту ружну сцену:

– Извлаче га са кочије, туку  га по тијелу,  цијепају му мантију и калуђерску капу, убацују у вагон, а каменовање не престаје. Том приликом владика је имао више повреде главе и био је сав обливен крвљу и изударан. Са владиком те вечери нападнут и свештеник, прото Ђорђе Врањешевић, отац народног хероја Раде Врањешевић. На возу, којим је владика Василије требао да отпутује за Београд. Момир Капор је држао ватрени говор. А, на његовој недавној сахрани у Сарајеву дошло је свега пет-шест људи – подсјећа Радујковић.

Међутим, послије прогона владика Василије у децембру исте године враћа се у Бањалуку, гдје остаје до 1958. године, када је именован за жичког епископа. Умро је 1978. године и сахрањен на манастирском гробљу у Жичи.

– Ја сам данас радосан што сам као један од његових богослова дочекао да о томе говорим и да исправим све оно што је он желио. Успјели смо да обновимо цркве, да вратимо наше зграде и земљиште које су нам били отели, уводена је вјеронаука у школе и обновљена су пјевачка друштава. Овдје у бањалуци вратили смо и наше гробље „Свети Пантелија“, а изградили смо у њему и црквицу и то на мјесту гдје су биле мошти владика Платона и сад је ту олтар у Борику. Пренијели смо мошти митрополита Поповића из Ребровца што су усташе избациле из цркве на Петрићевцу свети Ђорђе и још много тога.

Убијеђен сам да су она тешка времена далеко иза нас и да се више никад неће  поновити – оптимистички закључује протојеј Ратко Радујковић.

Аутор: Радован ЈОВИЋ

Прилог је објављен 12. октобра 2003. у листу ГЛАС СРПСКЕ под насловом „ПОЛА ВИЈЕКА ОД ПРОГОНА ВЛАДИКЕ ВАСИЛИЈА ИЗ БАЊЕ ЛУКЕ“

Везане вијести:

Василије Костић — Википедија, слободна енциклопедија

Постхумно рехабилитован Епископ жички Василије

Bez vladike i bez biskupa – Glas Srpske

У Београду одржана промоција књиге ”Ливањски Срби …
У Бања Луци одржана промоција књиге Ливањски Срби – Просвјетно-културна баштина