Опроштај од једне личке баке

– Шта пише овдје?
– Не знам, дијете моје, ја не знам читати.
– А зашто, баба?
– Нијесам ишла у школу због рата.
– Хоће ли тако бити и са мном?
– Ма, неће – одговорила је брзо и одлучно као што се одговара када се жели избјећи неизбјежно. Бар ријечима…

Присјетила се потом момента када су јој усташе убиле оца – обичног српског селјака који је имао добре волове, а партизани јединог брата – четника. Остала је тада са мајком и 6 сестара.

– Валјда неће – промрмлјала је себи у браду не желећи да дијете које тек упознаје свијет оптерећује прошлошћу за коју је вјеровала да је далеко иза ње.

Дјед је био њена прва и једина лјубав. Три године га је чекала да се врати из морнарице, а за то вријеме размијенили су свега неколико писама. Читали су јој их свекар или свекрва.

Од петоро њихове мушке дјеце, четворица су преживјела. Ја сам имала ту част да од осморо унучади будем трећа по реду и прво женско.

Она унука што је са закашњењем кренула у школу због рата, на крају завршила факултет, а најважнију лекцију научила од неписмене бабе.

Онај зврк која је исјекла тек куплјену бабину кошулју да би својој лутикици сашила халјиницу и коју је читав засеок тражио, уклјучујући и поштара, док је сатима била сакривена иза врата у подруму (коноби) куће. Истом оном подруму у коме смо се сакрили пар година касније у хрватској војној акцији “Олуја“.

Она унука што је по доласку у Србију била стално болешлјива у својој немоћи да се привикне на средину у којој је било очигледно да није добро дошла. Осјетило се то у свакој ријечи изговореној ијекациом, у затраженом круху у продавници или када комад изношене туђе гардеробе постане предмет исмијавања или пак неки нови – чуђења. За то вријеме дјед и баба су били у једном забаченом селу у близини Аранђеловца. Када је до њих стигла вијест да треба да оперишем крајнике није им било тешко да, руку под руку, препјешаче километре само да би докторку у првом дому здравлја упитали о каквој се опрацији ради.

Ове године, у 84-ој години њеног живота, 22-ој години избјеглиштва и 3-ој години борбе са тешком болешћу споменула је дан кад смо били у подруму куће која је горјела. Док су хрватски војници били испред врата подрума и на дворишту, док је горило све око нас односећи живо и неживо, она се молила: Господу Исусу Христу, Светом Николи – нашој Крсној Слави, Светом Петру и Павлу – Крсној Слави нашег села, Светом Илији, Светој Петки… Све Свете је спомињала и молила им се.

– И спасили су нас- рекла је.

Здравствено стање погоршало јој се баш пред годишњицу “Олује“. Знала сам да је дошло вријеме да вратим дуг и да се о истим датумима молим за њено спасење баш као што је то она чинила за нас тог 4. и 5. августа, а поједини можда наивно помишлјали да смо случајно преживјели.

Упокојила се у Господу 5. августа. Вијест о томе стигла је до мене наредног дана, дана који је посвећен Светим мученицима пребиловачким и доњохерцеговачким, баш у Пребиловцима испед Храма Васкрсења Христовог. Већ је било вријеме за полазак, храм је остао празан, па се пред костима новомученика и небеским плаветнилом зидова захвалих за волју Господњу. И што више никад за њу неће бити рата.

Потом смо кренули далје, баш као што и нас 16-оро у проширеном издању, уз још 2 нова члана сад крећемо далје, очекујући наредних дана првог представника нове генерације Поповића.

Да ли ћемо ми бити у стању да о свом потомству бринемо као што су наши бринули и жртвовали се за нас?!

Желим нам свима: „Да нам дјела буду јака, а ријечи благе“.

(Ђурђица Поповић)

Извор: Банија Онлине