Opominjuća sudbina Srba – naroda koji je podeljen i preko mrvljenja njegovog jezika

NIJE SLUČAJNO ŠTO SE PREDSEDNIK REPUBLIKE SRPSKE DODIK NE PRISTAJE NA „BOSANSKI JEZIK“

– Sastavni deo plana fizičkog komadanja Jugoslavije bila je kulturno-lingvistička diverzija koji su izveli Amerikanci i njihovi saveznici. U Dejtonskom sporazumu prvi put se pojavio termin „bosanski jezik“. Suština i princip te diverzije su sledeći: postoji jezik – znači, postoje i narod i država.

– Nakon raspada Jugoslavije, na svetskom spisku jezika pojavili su se „bosanski“ i „crnogorski“ jezik. Od ranije je već postojao pojam „hrvatski jezik“. Sve je to čisto srpski jezik. Zato je srpski lingvista Miloš Kovačević napisao knjigu „Srpski jezik i srpski jezici“ 

– Isti procesi su svojevremeno pokrenuti u Ukrajini, gde još početkom HH veka niko nije ni govorio o „ukrajinskom jeziku“. Svi su znali da postoji malorusko narečje ruskog jezika. A malo li je u Rusiji narečjâ? Pa, kakvo je samo volgogradsko narečje sa svojom fonetikom!

– Šta bi se tek – po modelu uništavanja srpskog – moglo uraditi engleskom? Kako bi bilo da nazovemo jezike odgovarajućih zemalja „američki“, „australijski“? Jer, „ukrajinski“, „bosanski“ i „crnogorski“ postoje

Piše: Igor PŠENjIČNIKOV, savetnik direktora RISI, za RIA Novosti

MILORAD Dodik, predsednik Republike Srpske, koja je sastavni deo Bosne i Hercegovine, izjavio je da „bosanski jezik ne postoji“.

Dodik je to rekao reagujući na informaciju da Savet ministara BiH razmatra pitanje „kršenja ustavnog prava građana BiH na slobodno korišćenje bosanskog jezika u Republici Srpskoj“. Nametanje Srbima novog naziva sopstvenog jezika je, po Dodikovom mišljenju, „apsolutno neprihvatljivo“.

„Nažalost, jeste (bosanski jezik) nesretno upisan u Dejtonski sporazum, ali očigledno je to neko uradio iz kalkulacije. Ali, u BiH može da postoji samo nešto što se ovde može dogovoriti“ – kazao je predsednik Republike Srpske.

Drugim rečima, bosanski Srbi nameravaju da se bore protiv pokušaja uništavanja njihovog kulturnog identiteta, čiju osnovu čini, pre svega, jezik. Ali, da li Srbima preti gubitak samo kulturnog identiteta?

Kuturno-lingvistička diverzijal

Dejtonski sporazum čini set dokumenata koji su sastavljeni uz aktivno učešće SAD, a njima je bio prekinut građanski rat u bivšoj jugoslovenskoj republici Bosna i Hercegovina. Njih su 1995. godine usaglasile sukobljene strane – Srbi, Bošnjaci i Hrvati – u vojnoj bazi u Dejtonu (SAD, država Ohajo) i potpisali su ih iste godine u Parizu lider Bošnjaka Alija Izetbegović, predsednik Srbije Slobodan Milošević i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman.

To je bila samo jedna epizoda u krvavom scenariju Vašingtona za razbijanje Jugoslavije, koja je od 1945. godine obuhvatala sve teritorije na kojima su živeli isključivo Srbi, ili Srbi u kombinaciji s drugim narodima, od kojih većina i danas govori srpski. Srpska kultura i srpski jezik su u Jugoslaviji bili noseći konstrukcija. Upravo njega i pokušavaju da sruše autori Dejtonskog sporazuma, koji je nametnut Jugoslaviji, i njihovi sadašnji saveznici na prostorima bivše SFRJ.

Sastavni deo plana fizičkog komadanja Jugoslavije bila je kulturno-lingvistička diverzija koji su izveli Amerikanci i njihovi saveznici. U Dejtonskom sporazumu prvi put se pojavio termin „bosanski jezik“. Suština i princip te diverzije su sledeći: postoji jezik – znači, postoje i narod i država.

Zašto ga je u takvom obliku potpisao Milošević? Očigledno je imao mnogo drugih važnijih problema, u čijem svetlu jezičko pitanje nije delovalo toliko važno. Međutim, to je najvažnije pitanje i kulturnog i državnog identiteta, što su i pokazali događaji koji su usledili.

„Srpski jezik i srpski jezici“ 

Nakon raspada Jugoslavije, na svetskom spisku jezika pojavili su se „bosanski“ i „crnogorski“ jezik. Od ranije je već postojao pojam „hrvatski jezik“. Sve je to čisto srpski jezik. Ali, oni su se pojavili nakon što su se na političkoj karti pojavili „novi narodi“ sa svojim državama – Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom.

Već je mnogo toga rečeno o tome da iza rata u bivšoj Jugoslaviji stoje SAD i vodeće zapadnoevropske zemlje. Nakon tog rata su i nastale današnja nezavisna Hrvatska i Bosna i Hercegovina. A Crnu Goru je odvojio od Srbije proamerički čovek, predsednik Milo Đukanović, koji je 2006. godine sproveo referendum o nezavisnosti Crne Gore.

A sada o „hrvatskom“ jeziku: njime govore Srbi koji su u svoje vreme primili katoličanstvo. Na pojmu „hrvatski jezik“ Srbi mogu da zahvale svom istaknutom lingvisti iz XIX veka Vuku Karadžiću (1787. – 1864. godine), koji je reformisao srpski jezik i položio temelj njegovom sadašnjem pravopisu. Karadžić je, kao naučnik do srži i ne razmišljajući o politici, predložio da se jezik zove srpsko-hrvatski. On je imao u vidu da tim jezikom govore Srbi i isti ti Srbi, ali katolici, koji su živeli u oblasti pod nazivom Hrvatska.

Međutim, Hrvatska, Crna Gora i generalno ceo zapadni deo onoga što je posle nazvano Jugoslavija vekovima su bili poprište direktnog sukoba Pravoslavne crkve i Vatikana. Sveta stolica je rado prihvatila Karadžićevo „stručno mišljenje“: tokom cele druge polovine XIX veka i do naših dana Vatikan je radio na odvajanju Hrvatske od pravoslavne Srbije. Rezultat toga je da su Srbi i Hrvati – isti narod, koji govori istim jezikom – mnogo puta, naročito u XX veku, bili uvučeni u krvave međusobne sukobe.

Srpski jezik je (zahvaljujući i Karadžiću) u celom svetu počeo da se zove srpsko-hrvatski sve do poslednjih dana bivše Jugoslavije. Nakon odvajanja Hrvatske od Jugoslavije 1991. godine, svet je dobio novi – „hrvatski jezik“.

Isto je bilo i u Bosni. Bošnjaci su etnički Srbi koji su primili islam još u vreme Osmanskog carstva. Oni žive na teritoriji istorijskog južnoslovenskog regiona Bosna i Hercegovina. Sada je na toj teritoriji u skladu s Dejtonskim mirovnim sporazumom 1995. godine stvorena istoimena država Bosna i Hercegovina, koja je podeljena na dva dela – Republiku Srpsku, gde žive pravoslavni Srbi, i Federaciju BiH, gde žive Srbi-katolici (Hrvati) i Srbi-muslimani (Bošnjaci).

Sada Bošnjaci traže da se jezik kojim govore narodi BiH zove bosanski. Protiv toga su i bosanski Srbi i svi drugi Srbi koji žive u Srbiji, Crnoj Gori u na drugim mestima.

Srbi su danas podeljen narod. Srbima je očigledno da SAD i druge zapadne zemlje sprovode smišljenu politiku uništavanja srpskog identiteta putem sužavanja teritorije na kojoj se zvanično govori na srpskom jeziku. O korišćenju takvih lingvističkih diverzija govori se u knjizi profesora savremenog srpskog jezika, stilistike i opšte lingvistike Miloša Kovačevića „Srpski jezik i srpski jezici“ (Miloš Kovačević, „Srpski jezik i srpski jezici“, BIGZ, SKZ, Beograd, 2003).

„Ako se ovako nastavi, uskoro će se pojaviti i „vojvođanski“ i „šumadijski“ jezik“ – kaže Marija Bilbija, ruski filolog i lingvista koja živi u Srbiji. Šumadija i autonomna pokrajina Vojvodina su dve oblasti „ogriska“ koji je oglodao Zapad i koji se danas zove Srbija.

Zašto se o ovome govori sada?

Zato što proces komadanja Srbije još nije završen.

„U Srbiji, osim pokrajine Kosovo, koja je pod okupacijom, postoji još nekoliko oblasti kojima EU i NATO mogu da ucenjuju Srbiju, ako njene vlasti nameravaju da uđu u članstvo tih organizacija. To su jug Srbije, gde živi mnogo Albanaca; Raška oblast, gde ima mnogo muslimana; i severna pokrajina Srbije Vojvodina, gde žive ljudi različitih nacionalnosti i gde oko 13 odsto stanovništva čine Mađari. U svim tim oblastima mogu biti podržane separatističke težnje, koje ionako već postoje. Ne sumnjam da Zapad već radi na tome“ – ističe predsednik nevladine patriotske organizacije „Naša Srbija“ Mlađan Đorđević.

Smrt jezika je smrt naroda

Početkom decembra, govoreći na Fakultetu političkih nauka Beogradskog univerziteta, profesor Časlav D. Koprivica je rekao:

„Smrt naroda obično ne nastupa kao posljedica fizičkog istrebljenja, mada ni to nije nepoznato, već prije kao kulturna smrt, kao gubitak volje i želje neke skupine da se i dalje doživljava i smatra tim i tim narodom, riječju – da bude to što dotad bijaše. Do fizičkog nestanka može doći dvojako – nasilnim uništenjem od spoljnjeg agresora, ili prestankom volje za samoreprodukovanjem, pri čemu, misteriozno, gubitak volje za fizičkim produženjem naroda obično pada ujedno sa gubitkom osjećaja vrijednosti svojeg identiteta“.

Ako umre jezik, mrtav je i narod. Ako se promeni jezik – nije važno kako, prirodnim ili veštačkim putem – promenjen je i narod, pošto se menja i njegov pojmovni aparat, njegova samosvest i identitet.

Da li se to isto događa u Ukrajini?

Isti procesi su svojevremeno pokrenuti u Ukrajini, gde još početkom HH veka niko nije ni govorio o „ukrajinskom jeziku“. Svi su znali da postoji malorusko narečje ruskog jezika. A malo li je u Rusiji narečjâ? Pa, kakvo je samo volgogradsko narečje sa svojom fonetikom!

U Ukrajini je o „ukrajinskom jeziku“ počelo da se govori tek u periodu „nezavisne Ukrajine“ hetmana Skoropadskog. Kasnije su boljševici odvojili Malorusiju od Velikorusije i nazvali je Ukrajinom.

U sovjetskom periodu je malorusko narečje definitivno preraslo u „ukrajinski jezik“. On se gajio, veštački je sticao „svoju“ leksiku, u koju su kao norma zapisivane ruske reči iz narodnog govora, reči iz lokalnih dijalekata, ili su veštački ubacivani polonizmi i tuđice iz drugih evropskih jezika. Tako je „karta“ postala „mapa“, „avion“ – „lіtak“, a „ulica“ – „vulica“.

Danas vidimo do čega su doveli eksperimenti sa izmišljanjem i veštačkim pravljenjem „ukrajinskog jezika“, koji su trajali ceo vek. Stvorena je „nezavisna“ Ukrajina, čije je postojanje opravdano i potrebno Zapadu samo u svojstvu neprijatelja i protivteže Rusiju.

To kako se jezik koristi u političke svrhe može da se vidi ne samo u Srbiji i Ukrajini.

Slične stvari su se događale, na primer, u Skandinaviji, gde još početkom XIX veka niko nije delio danski jezik na norveški i danski, pošto je Norveška do 1814. godine više od 400 godina bila deo Danske kraljevine.

Ali, tamo gde se politički ne isplati stavljati akcenat na razlike između dijalekata istog jezika – o tome se ne govori. Tako se dve zvanične varijante norveškog jezika – književni i novonorveški (nušok) – razlikuju kao da su dva različita skandinavska jezika. Međutim, nikome ne pada na pamet da deli Norvešku na delove.

A šta tek reći o engleskom? Kako bi bilo da nazovemo jezike odgovarajućih zemalja „američki“, „australijski“?

Jer, „ukrajinski“, „bosanski“ i „crnogorski“ iz nekog razloga postoje.

RIA Novosti | Pečalьnый opыt Serbii: kak razdelitь narod, razdeliv яzыk

Izvor: FAKTI

Vezane vijesti:

KLAJN: „BOSANSKI JEZIK“ NE POSTOJI | Jadovno 1941.

BOŠNjAČKI/BOSANSKI JEZIK LINGVISTIČKI NE POSTOJI …

Bošnjački nije bosanski | Jadovno 1941.