Опомена надолазећим генерацијама

Чланови Градског удружења логораша Другог свjетског рата и њихових потомака из Бањалуке и ове су се године присjетили козарачке дjеце, жртва усташког терора. Дjеци сахрањеноj у заjедничкоj гробници на загребачком Мирогоjу помен jе одао и Перо Родић, коjи jе и сам преживио страхоте НДХ

Чланови Градског удружења логораша Другог свjетског рата и њихових потомака из Бањалуке, у сурадњи са Српским народним виjећем, одали су 5. новембра почаст козарачкоj дjеци, жртвама усташког терора, сахрањеноj у заjедничкоj гробници на загребачком Мирогоjу.

– Овдjе почиваjу 862 наjневиниjе жртве усташког терора, наши вршњаци коjи су након довођења из Козаре у Загреб помрли од глади, болести и исцрпљености. Били су убиjени jер су били дjеца другачиjе вjере и националности – рекла jе Добрила Кукољ, предсjедница удружења, након помена коjег jе служио свештеник Михаjло Жикић.

Један од оних коjи jе као диjете претрпио пакао усташког логора jе Перо Родић, рођен 1938. у селу Брекиња код Босанске Дубице.

– За вриjеме рата стално сам био по збjеговима, а отац нас jе одвео у Козару гдjе jе и погинуо у партизанима. Маjку и нас петеро дjеце, стариjег брата и три сестре, заробили су и одвели у Церовљане, а онда у Јасеновац, гдjе су од одвоjили нашу сестру. Тамо jе и умрла. Нисмо улазили у круг логора, него смо били у Уштици, а након пет-шест дана превезли су нас скелом, па смо пjешке кренули за Новску, Банову Јаругу, Липик, Пакрац, Дарувар и Грубишно Поље, одакле су нас одвели у село Велика Писаница, гдjе смо били до jануара 1943. Увиjек истичем хуманост људи коjи су нас примили. Бjеловарски краj jе мултинационалан, па jе уз Хрвате било и Срба, Чеха, Мађара, Фолксдоjчера… Мог брата jе узео jедан од њих, Ловро Wерфлер, дjед и бака смjештени су код Мађара Јанош Пишта, док смо ми дjеца с маjком завршили код хрватске породице Ђуре Јурише. Уопће се нисам осjећао као да сам у избjеглиштву и заробљеништву, маjка jе радила на пољу као у сваком селу, а jа сам се играо с дjецом – присjећа се Родић.

– До куће у коjоj смо били смjештени живио jе jедан усташа с чиjим сином сам се играо и пjевао му партизанске пjесме. Оваj jе оцу рекао да ‘мали Босанац пjева’. Потом jе дошао таj усташа, онако висок у униформи, и наредио ми да пjевам. Након што сам му отпjевао ‘Од Козаре па до Ваља, комунисти неће краља’ и ‘Мислила jе Павелића Ката да ће бити краљица Хрвата’, насмиjао се и рекао да пjевам даље. Кад сам отпjевао ‘Оj усташе, jе*** ли вам нану, остаће вам кости на Балкану’, зграбио ме и држао изнад земље, онда ме спустио и рекао: ‘Марш кући, немоj овдjе више долазити’. Ниjе ме ни пипнуо, али ме маjка, коjоj jе ваљда рекао што сам пjевао, страховито истукла. Након десетак дана jе погинуо у борби против партизана у селу Башковици – додаjе Родић.

– У jануару jе Стево Јелебић, домобрански старjешина и зет нашег ‘удомитеља’, за нашу обитељ узео пропуснице, рекавши да jе у нашем родном краjу мирно.

Одвео нас jе краj задњих усташких стража код Дубице коjе су убиjале све Србе, имали они папире или не, а кад се вратио у село, узео jе жену и диjете и отишао у партизане – каже Перо Родић коjег и данас муче сцене страдања.

– Кад су нас у августу водили према Дарувару, прошли смо краj стабла jабуке с коjег су отпадали плодови. Једна jе дjевоjчица потрчала и набасала на усташу коjи jу jе зграбио за косу и заклао. Ја сам потрчао за њом, а усташа ме хтио ударити кундаком у главу; промашио jе jер ме маjка зграбила и привукла себи, али ме ипак ‘дохватио’ изнад чела, па и данас имам ожиљак – свjедочи Родић и додаjе како му jе крвио што данашња омладина не учи о тим страхотама.

– За њих су Јасеновац или Јадовно тек географски поjам – додаjе бивши логораш.

Како истиче предсjедница Градског удружења логораша Другог свjетског рата и њихових потомака, бивши логораши долазе на Мирогоj уназад неколико посљедњих година.

– Удружење jе активно, а у задње вриjеме радимо на обнављању чланства и примању потомака логораша. Нажалост, ми стариjи одлазимо, али успиjевамо да наше удружење опстане и да се не забораве ужаси Другог свjетског рата – каже Добрила Кукољ и додаjе да удружење организира предавања и дружења с младима.

– Имамо своj гласник у коjем пишемо о нашим судбинама и тачним броjевима jер настоjимо да оно што носимо у себи диjелимо с другима. Желимо да те приче остану у сjећању наше дjеце и младих покољења – закључуjе она.

Пише: Ненад Јовановић

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Бранко Станковић: Дечjе душе траже истину!

Милан Басташић: Жртве Билогоре и Јасеновац

ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ