„Олуја“ злочин коме се не види крај

СЕРИЈА – СРБИ У ХРВАТСКОЈ, ПОЛОЖАЈ, ПРАВА, ЖИВОТ (3)

Пише: Здравко Елез

Почетком деведесетих година прошлог века Југославија је пуцала по свим шавовима баш онако како су замислили ЦИА планери, још 15-так година пре тога. Америка је намирисала крв и покренула своју пропаганду и ратну машинерију како би што пре остварила зацртани план уз обилато менторсто Ватикана и Немачке и других западних сила, а то је да се Балкан распарча и створе банана државице.

Словенија је прва повукла ногу и прогласила независност, а потом су истим путем кренуле Хрватска и Босна и Херцеговина и Македонија. Србија је покушала да спасе што се спасти може, како би Србима који су живели изван матичне државе, обезбедила сигурност и права. Био је то и покушај да им омогући да живе у заједничкој држави, али тако нису мислили западни моћноци, који су отворено стали на страну сепаратистичких република.

Срби у Хрватској су избрисани из Устава како конституитивни народ, почело је застрашивање, усташтво се повампирило, конвоји наоружања и транспортни авиони пуни војног товара долазили су у Загреб. Србе су чекали црни дани. Без намере да поново елаборирано добро знане догађаје, у овом делу серијала ограничићемо се на кључне,  закључно са злогласним операцијама Бљесак и Олуја и животом Срба у првој деценији после рата.  Ево укратко како је то текло и шта се збивало.

Дана 27. јуна 1990. године на основу 43. амандмана на Устав Хрватске, Скупштина општине Книн донела је одлуку о формирању Заједнице општина Северна Далмација и Лика, што је фактички био званичан предлог загребачким властима за увођење м српске аутономије у Хрватској. Том приликом је лидер тек основане Српске демократске странке др Јован Рашковићјавно истакао да је тзв. Заједница општина база за успостављање политичког, а и територијалног јединства српског народа и корак ка модерној аутономији.

Др Милан Бабић, тадашњи председник општине Книн, негирао је да је реч о стварању српске државе, говорећи да се само ради о реакцији Срба на кроатизам и на тортуру већине у Хрватском сабору. Када је, 25. децембра 1990. године Устав Хрватске и Сабор 25. јуна 1991. године, прогласио стварање нове независне државе Хрватске, у којој није било места за српски народ као државотворни, дошло је до оружаних сукоба и отцепљења прво те Заједнице општина, а потом и делова Западне Славоније, као и Источне Славоније, Барање и Западног Срема у јединствено подручје Републику Српску Крајину, 19. децембра 1991. године. Ово подручје насељавало је у току рата око 360.000 становника, а од стране међународне заједнице проглашена је УНПА (ружичастом) заштићеном зоном.

Године 1991. године групе интелектуалаца и угледних Срба из Хрватске покреће иницијативе у циљу спречавања рата и изналажења разрешења конфликтне ситуације у Републици Хрватској мирним путем. У том контексту оснива се Српски демократски форум. У Загребу се обнављају и Српско културно друштво Просвјета и Српско привредно друштво Привредник до краја 1993. године. Оснива се и Српска народна странка која с избијањем рата у Хрватској постаје политичка партија која је заступала интересе Срба на подручјима под надзором хрватске власти. Српска народна странка је у периоду од 1992. до 1995. године у Хрватском сабору имала 3 посланика с Миланом Ђукићем који је био потпредседник Сабора.

У то време за српски народ у Хрватској ван територије Српске Крајине, наступили су црни дани. Током 1991. године, спаљено је и уништено много српских села у Западној Славонији, док су њихови становници прогнани. Они који нису пристали да напусте своје домове ликвидирани су у својим кућама (Извештај Хелсиншке комисије, 1992). Наредбе за расељавање Срба издавали су кризни штабови општина и то по улицама и трговима као у најгорим временима смрти и страдања.

Информативни центар Српског Сабора из Београда има податке о расељавању 24 српска села у општини Славонска Пожега и протеривању мирног цивилног српског становништва, већином старијих особа под контролом 113. бригаде ЗНГ. Од августа 1990. до јуна 1991. године, у Хрватској је општужено око 20.000 лица од чега је 70 % српске националности (Amnesti International)

Године 1995. у војним акцијама Бљесак и Олуја Република Српска Крајина је окупирана од стране хрватске војске у сарадњи са НАТО-ом, при чему је око 250.000 Срба избегло у Србију и Републику Српску, док је неколико хиљада збрисала са лица земље. Ево укратко и о једној и од другој хрватској злочиначкој акцији, које данас славе и обележавају као државни празник.

Операција Бљесак је почела 1. маја 1995. године на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 57 жена и 9 деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је Бљесак трајао.

Ову операцију су испланирали Фрањо Туђман (председник Хрватске), Гојко Шушак (министар одбране Хрватске), Јанко Бобетко (начелник Генералштаба хрватске војске), Петар Стипетић (генерал-потпуковник хрватске војске), Имре Аготић (генерал-потпуковник хрватске војске), Младен Маркач (генерал мајор хрватске полиције), Лука Џанко (генерал-мајор хрватске војске). Операција је почела артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је у рану зору из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине. Становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите рипадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један. Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској, убијена су или нестала 283 лица међу којима је 57 жена и деветоро деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима. Око 1.500 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, од којих још увек 18-орица издржавају дугогодишње казне затвора у злогласном затвору Лепоглава.

Операција Олуја била је још окрутнија војна акција  Хрватске у августу 1995. године. Циљ ове операције је био заузимање највећег дела територије Републике Српске Крајине. Операција је званично трајала четири дана, завршила се падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.

Са територије РСК коју је заузела хрватска војска избегло је око 250.000 Срба. Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције Олуја догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али да није доказана специфична геноцидна намера. 4. август у Хрватској се слави као „Дан побједе и домовинске захвалности“ док у Србији и Републици Српској 4. август је дан жалости.

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

Према неким подацима (прецизних података још увек нема), у акцији хрватске војске Олуја нестало је 1.805 особа, а Хрватски хелсиншки одбор за људска права тврди да је током те операције погинуло 677 цивила. Тај одбор је у више наврата оптужио хрватске снаге да су током операције Олуја починиле злочине над српским становништвом. Спаљено је преко 20.000 српских кућа, док су остале опљачкане и разорене. Документационо-информативни центар Веритас у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

Хашки суд је 15. априла 2011. године прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за учествовање у удруженом злочиначком подухвату којег је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након операција Олуја и Бљесак присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премештање становништва  Међутим, 16. новембра 2012. Жалбено веће Хашког трибунала их је ослободило свих оптужби због, како је срамно образложено, недоказане одговорности и истог дана пуштени су на слободу.

После завршетка рата ништа се није поправио положај Срба у Хрватској. Они малобројни што су остали били су изложени нападима, према званичним подацима од 1. јануара 1996. до средине 2012. убијено 83 углавном старијих Срба, а ниједан убица није откривен. О уништавању имовину, ускраћивању елементарних права, тајним оптужницама, које су задржане до данашњих дана, да и не говоримо. А све се то ради с једним циљем да се и преосталим Србима у Хрватској виде леђа.

Документационо-информативни центар Веритас наводи податак да се за протеклих десет година на своја огњишта у западној Славонији вратило између 1.200 и 1.500 прогнаних Срба. У последњих неколико година део Срба, већином старијег становништва, се враћа на своја имања у бившој Крајини, како би на вековном огњишту умрли и ту и сахрањени.

Сутра: Увреде и претње до последњег Србина

Серијал „Срби у Хрватској, положај, права, живот“ у оквиру пројекта Положај Срба у земљама региона помогла је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије

Извор: Портал „Тамо далеко“