Олуја у Москви

Медији су управо као и деведесетих година одиграли улогу бранитеља домовине, не само пред европским фудбалерима него и пред заклетим унутрашњим непријатељем.

Пише: Хени Ерцег

„Биће то Олуја свих олуја!“, најавио је посљедњу утакмицу у Москви репортер Хрватске телевизије и тиме тачно детектовао политички произведену фудбалску хистерију која је имала сва обиљежја оне ратне од прије 23 године када је у акцији Олуја Хрватска ослободила свој териториј од мрских српских грађана. Неподношљива атмосфера колективног заноса у којој је мучну стварност, дешперацију због социјалног и економског колапса државе потпуно преузела фудбалска лопта, претворена је у коначници у ридикулозни, популистички циркус којему је основни тон давала политичка елита. Она која је безобзирно, као своју, преузела квалитету хрватских фудбалера, па њихов успјех настојала приказати као свој.

Тако је прва дама државе држала руту Загреб – Москва, стално у повишеном расположењу, прелазећи преко руба пристојног понашања, као хистерична навијачица, слинећи на раменима играча у њиховој свлачионици и коначно необуздано трошећи државни новац за своја учестала путовања у Русију. И управо је она показала сву вулгарност хрватске политике и утрла пут изједначавању добре игре хрватских фудбалера с непостојећим државним успјесима, да би онда типично глупасто изјавила како су прави побједници хрватски репрезентативци.

Само мала земља великих имбецила могла се протеклих дана понашати као да је ратно стање које подразумијева колективну мобилизацију, а оне малобројне који вјерују да је фудбал тек игра, а не нужно рат, изопштити и стандардно прогласити националним издајницима. Медији су управо као и деведесетих беспријекорно одиграли улогу бранитеља домовине, не само од европских фудбалера, него од вражјег унутрашњег непријатеља, па је пука примједба да „око репрезентације имамо националистички набој“, те да она „наступа као репрезенатција ХДЗ-а, а не Хрватске“ коштала једног професора лавине оптужби за југославенство, издају, свједочење против „хрватских хероја“ у Хагу итд.

Једнако је прошао и београдски спортски новинар Милојко Пантић, иначе навијач хрватске репрезентације, након примједбе како балкански политичари користе спортске успјехе за промоцију „плиткоумног политичког популизма“ и како модерни европски политичар не улази у свачионицу и љуби ознојене спортисте, мислећи на хрватску предсједницу.

Покушај да се ојађена, бесперспективна нација кроз 22 тркача за лоптом учини великом и моћном изродио се тако у биједну карикатуру, уз брисање сваке границу између новинарства и потпуног идиотлука.

Јутарњи лист уочи утакмице с Енглеском има насловницу „Ми смо Хрвати!“, што би ваљда имало значити „Ми смо ратници!“. Стога непобједиви. Слободна Далмација пред финалну утакмицу излази с насловницом: „Ми смо прваци!“, а колумнист те новине користи прилику за још један лов на изроде који одбијају бити дијелом националистичке еуфорије. Па пише како је „овај народ у својој рудиментарној емоцији јединствен и хомоген, подијељен само на 90 одсто оних који су привржени својој држави, те можда 10 одсто оних који би је потопили у дубоком океану“.

Задњи секретар Савеза комуниста у тој новинској кући тиме и не хтијући добро уочава само једно – рудиментарност емоција. Оних најнижих, хомогенизујућих страсти које се „у име нације“ вјешто користе у свакој овдашњој игри. Фудбалској или ратној, свеједно.

Коментаторица Новог листа пише: „Имају право они медији који су одлучили да неће писати нити ријеч о хрватским проблемима.“ Него се басрљало само о „нашим фудбалским херојима“ који да су „дјеца Олује и домовинског рата“, у колективној екстази изједначени с „нашим момцима“ из ратних јединица, а сребрна медаља имала је бити истозначница за завршну ратну акцију Олуја из 1995. Отуда иста коцкаста одјећа, баш као војна униформа, на свим политичарима, новинарима, глумцима… отуда „догађање народа“, како је цјелодневни дочек фудбалера у Загребу идиотски назвао један ТВ-коментатор.

Од тога израза, кориштеног почетком ратова у Југославији, смрзли су се пристојни грађани Хрватске, пратећи пред екранима догађање народа које је трајало пуних шест и по сати колико су фудбалера милили од аеродрома до центра Загреба. Кроз непроходну, екстатичну масу, уз сталне урлике руље: „Ми Хрвати, тра, ла, ла…“, с крова неког аутобуса махали су неки нови ратници, а кадрови неодољиво подсјећали на оне када су уморни војници 1995. на старим тенковима улазили у Книн.

И ту сличност нажалост не престаје.

Јер битна фигура тога величанственог сеоског дернека био је управо симбол хрватског домољубља, профашистички пјевач Тхомпсон који се, на изричиту жељу капетана репрезентације Луке Модрића, возио у аутобусу с играчима. А потом на средишњем загребачком тргу арлаукао своје националистичке пјесмуљке. Све уз пратњу „свјетских“ момака, и узвике Модрића: „Хоћемо Тхомпсона!“ И гле чуда, ваљда под озбиљном политичком пријетњом, нацији у тоталној екстази ускраћен је онај најдражи Тхомпсонов усташки поздрав: За дом спремни!

Или, као што у великом, антиратном Малапартеовом роману Kaputt, по завршетку рата у Италији, каже један становник срушеног, лешевима усмрђеног, Напуља: „Ех, шта ћете господине, побиједиле су мухе!“

Извор: Mladina