„Oluja“ se iz Knina polako seli u udžbenike

Ovogodišnjom pojavom od svake krivice oslobođenog Ante Gotovine, na proslavi u Kninu, dodirnut je maksimum, svi ciljevi su ispunjeni, sve energije potrošene i „Oluja“ gubi kod Hrvata značaj koji je imala, ali je baš ovogodišnje slavlje u „gradu kralja Tomislava“ otvorilo jedan drugi proces 

Obeležavaće Hrvati „Oluju“ i dalje, ali nikada više kao ovih godina iza nas. Svi inati i naboji počeli su da blede posle onoga što se pre neki dan događalo u centru Knina, na obeležavanju 18 godina od proterivanja Srba iz Krajine. U Beogradu parastos, bolna sećanja, upaljene sveće i suze. U Kninu još jedno narodno veselje koje se na kraju pretvorilo u skandal i taj skandal u sebi nosi  virus koji će u godinama ispred nas najznačajniju avgustovsku proslavu u Kninu svesti na mali lokalni dernek, sa pojačanom pažnjom na tzv. okrugle godišnjice. Otkud takav zaključak?

Hrvatska više nema šta da slavi; proteklih godina izduvana je  i mržnja i suverenost, izgovorene sve uvrede, držane lekcija Srbima koji se u toj državi tope kao led u martu. U stvari,  najmanje se slavio Dan domovinske zahvalnosti, čak ni pobeda nad Krajišnicima, koji se, to ne bi smelo da se zaboravi, u „Oluji“  nisu ni branili; u Kninu se inatilo međunarodnoj zajednici zbog hrvatskih generala pritvorenih u Hagu, Gotovine pre svega. Sudija Meron (u ime nalogodavaca) otklonio je tu stajnu poziciju kninskih svečara, Gotovina se ove godine, u društvu Markača i Čermaka, pojavio u Kninu, doživeo ovacije, i ta priča odvijaće se ubuduće u novom okviru. Lokalnom.

JEDINA VOJNA POBEDA

Da ne bude zabune; „Oluja“ će ostati u hrvatskoj kolektivnoj svesti kao veliki događaj, zauzimaće u tamošnjim udžbenicima i istorijskim čitankama veoma važno mesto, ali će interesovanje za njeno službeno, formalno obeležavanje splašnjavati. Postignuti su glavni ciljevi, stvorena je nezavisna hrvatska država, Srba u Hrvatskoj gotovo da nema, Hrvatska je članica Evropske unije i tu više nema šta da se kaže. Sa moćnim saveznicima iza sebe, Nemačkom, Vatikanom i Amerikom, Hrvatskoj je oprošteno sve, Hrvatska je nagrađena za zločine nad svojim građanima, Hrvatska je najbolji primer da se zločin, kolektivni zločin,  isplati. Pravila koja u međunarodnoj zajednici važe za Hrvatsku ne važe, na primer,  za Srbiju.

U celoj ovoj priči „Oluja“ kao hrvatska pobeda  od presudne je važnosti, i za službeni Zagreb i za međunarodne zaštitnike države Hrvatske. Nemačku, pre svega. Svima njima, kao dokaz da su bili u pravu, potrebna je jedna velika hrvatska pobeda, uspešna operacija nad silama zla, a Srbi su za najveći deo Evrope oličenje zla evo već više od dve decenije. Akcija „Oluja“ je jedina hrvatska vojna pobeda u povjesti hrvatskog naroda. Oni drugih pobeda nemaju, uvek su bili u sastavu osovina zla; fašizma, nacizma. Možemo da raspravljamo zašto je tako, ali jednostavno, tako je.

 ZLO OŠTRI ZUBE

Nisam siguran ni da će Zoran Milanović, zadrži li se na mestu premijera Hrvatske do sledećeg avgusta, opet doći u Knin. Iz dva razloga; u ponedeljak su ga izviždali kao lošeg fudbalera na lokalnom travnjaku što on, sujetan kakav jeste, to sebi više neće dopustiti, i drugo, ko god da dođe u Knin sledeće godine, i u godinama posle toga, biće u senci Ante Gotovine. Izviždan je ove godine i Ivo Josipović, ali to mediji u Hrvatskoj guraju na marginu verovatno zbog opšte sramote. Josipoviću su najviše zviždali kad je govorio da Hrvati moraju pružiti ruku i onima koji su bili na drugoj strani, a pripadaju manjinskim nacionalnim grupama, što ovo posmatranje i ocenjivanje navodi na zaključak da je petog avgusta ove godine u Kninu počelo unutarhrvatsko trvenje. Srbi više nisu opasnost, tačnije, nisu protivnici jer ih nema, zlo će početi da traži novi objekat vršenja radnje i to zlo, a mislim na proustaški element unutar hrvatskog naroda, oštri zube na sve koji nisu sa njima. Milanović, bez sumnje, nije.

Milanović je, napisao sam to, a ovde ponavljam uz neskriveno zadovoljstvo, jedini hrvatski političar koji do sada nije izgovorio ni jednu jedinu rečenicu koju bi Srbi mogli da protumače kao uvredljivu, preteću ili možda kao dvosmislenu. Josipović jeste. Poštovaoci Pavelićeve ideologije, a takvi su u Kninu zviždali, vide u Milanoviću glavnog protivnika. Bar sada i u ovom vremenu. Na stranu šta sve Milanović nije uradio za Srbe, a očekivalo se od njega. To sada nije tema.

Hrvatska već nekoliko dana ulaže prilične napore da incident u Kninu svede na razumnu, podnošljivu meru. U tom cilju priveden je jedan lokalni kabadahija koji je, veli policija. zviždao. Ko god je gledao snimak iz Knina zna da nije zviždao jedan čovek već nekoliko stotina ljudi. Ti isti su, nema sumnje, po okončanju službenog programa, seli u kola i spustili se dole do Drniša,  u Petrovo Polje, u selo Čavoglave, gde Marko Perković Tomson ima svoju proslavu „Oluje“. Odavno bi to bilo otvoreno ustaško orgijanje sa desetinama hiljada učesnika da službeni Zagreb nije zapretio hapšenjima, pre toga donošenjem adekvatnog zakona, pa se „blaženo sjećanje“ na ustašku državu u Čavoglavama obavlja potiho, ispod glasa, pod šatrama uz vruću jagnjetinu i hladno pivo. Zapeva se i poneka ustaška budnica, tamo pred zoru kad u Čavoglavama više nema ni novinara, ni revnosne policije.

MESIĆ I GOLDŠTAJN

Ustaško lice dela hrvatskog društva pojavilo se pre Knina u Srbu, 27. jula, na dan kada je nekadašnja Republika Hrvatska slavila Dan ustanka. U toj maloj ličkoj varoši i dalje, svakog 27. jula, dođe stotinak ljudi, od kojih 90 odsto Srba, da se prisete dalekih dana, protkanih mladošću, zdravljem, crvenim zastavama, slikama koje za neku godinu niko više neće izvlačiti iz prašnjavih albuma. Dakle, u Srbu su slavili antifašisti, a nekoliko stotina metara dalje protiv tog slavlja protestvovali sledbenici ustaša, sa neskrivenim porukama mržnje prema Srbima i komunistima. Među antifašistima, uz Milorada Pupovca, najveću pažnju privlačili su Stjepan Mesić, bivši predsednik Hrvatske, i Slavko Goldštajn, jedan od najuticajnijih intelektualaca današnje Hrvatske. I jedan i drugi svakako sa značajnom odgovornošću za današnje postojanje onih u crnim košuljama na sebi i Maksom Luburićem u srcu. Kad je trebalo da se bore protiv ustaštva, početkom devedesetih, i Mesić i Goldštajn su ćutali, tačnije, Mesić se po inostranstvu hvalio ustaškom državom. Goldštajn je pokretao medije u kojima je divljala ideologija krajnje hrvatske desnice, ustaštva. Ovo što danas čine i jedan i drugi zaslužuje pohvalu, ali samo ukoliko te aktivnosti posmatramo izolovano, izvan konteksta, što bi se reklo, ili ako smo u potpunosti zaboravili događaje u Hrvatskoj od pre dvadeset  i neku godinu. Mesić i Goldštajn otvorili su početkom devedesetih i vrata i prozore ustaštvu u Hrvatskoj.

Mogu li Srbi u svemu ovome nešto da promene? Ne. Šanse su postojale, ali ih više nema. Jedna od njih – navešću je uprkos ubeđenju da će kod nekih izazvati podsmeh – bila je Vlada RSK u progonstvu. Bio sam svedok njenog formiranja, sa nekim malim savetodavnim intervencijama. Molio sam ih da dve stvari neprestano imaju na umu; Hrvatsku kao samostalnu nezavisnu državu čije se granice ne mogu menjati i sopstvenu poziciju koja mora da bude jednako udaljena od svih političkih partija, koalicija i pokreta u Beogradu. Prvo što su učinili bilo je useljenje u stranačke prostorije Srpske radikalne stranke u Zemunu i tu je bio kraj jedne ideje koja je, sa drugačijim vođenjem, mogla da se materijalizuje i postigne određene rezultate.

EVROPA ĆE TOLERISATI USTAŠTVO

Službeni Beograd, posebno onaj DOS-ovski, učinio je mnogo u korist Hrvatske, a na štetu dela svog naroda koji svakog petog avgusta spominje svoj izgubljeni zavičaj. Ko se danas uopšte seća kako je, koliko dugo i koliko uporno svaka Vlada Srbije, posle „oktobarske revolucije“, ćutala pred Zagrebom o pravima Srba iz Hrvatske. Ko danas uopšte spominje onu donatorsku konferenciju na koju je pristao Boris Tadić, sa mestom održavanja u Sarajevu, na kojoj je međunarodna zajednica trebalo da se isprsi sa milijardu evra, a sve sa ciljem da se reši problem stanova otetih od Srba iz Hrvatske. Ni konferencije, ni donatora; Hrvatska je postala član Evropske unije, Srbija za taj „mali ustupak“ težak nekoliko milijardi evra, ništa nije dobila.

Može li gorespomenuti unutarhrvatski sukob eskalirati uskoro i kakve će oblike poprimiti? Sve zavisi od Tomislava Karamarka, predsednika HDZ-a. On tambura na zategnutoj žici hrvatstva, netrpeljivosti prema Srbima, on je u ovom vremenu toj proustaškoj bulumenti najveća nada da stvar nije izgubljena. Ako se neko nada da će ustaštvo u Hrvatskoj izbledeti ulaskom te zemlje u EU, vara se. Nove ekonomske nevolje koje Hrvatsku čekaju zakonomerno će naduvavati političke ekstreme, a u Hrvatskoj se to – od Starčevića, preko Franka, Pavelića, Maspoka, do Tuđmana – uvek pretvara u bujanja ustaštva. Vara se i onaj ko misli da bi Evropa na to mogla intervenisati. Pa Evropa je ovu Hrvatsku, zasnovanu na mržnji i etničkom čišćenju Srba, i stvorila.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT