fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

„Олуја“, 23 године после: Београд никад неће бити Грачац

Епски егзодус Срба током хрватске акције “Олуја”, августа 1995. године, створио је и потпуно нову “категорију” хероја – малишане од свега десетак година који су у тих неколико дана морали превремено да одрасту. 

Драган Миоковић
Драган Миоковић Фото: Портал Новости

Неки тако што су их возили шћућурене у тракторским приколицама, а други тако што су десет и више дана возили тракторе и аутомобиле како би спасли и себе и своје породице. Истражујући где су сада ти мали хероји данас, 23 година од егзодуса, “Вести” откривају да су многи од њих данас успешни млади људи, од којих већина већ има своју децу.

У очекивању обележавања дана када Срби жале, а Хрвати славе “победу” над цивилима и прогон, “Франкфуртске Вести” доносе сећања људи који су тог августа расли преко ноћи, остали без најближих и спасавали живе главе пред бездушним прогонитељима.

Исповест Драгана Миоковића, прогнаног са 12 година

Један од њих је и Драган Миоковић, који је те те 1995. имао тек 12 година. Нема медија који није пренео епски извештај о дечаку који је од Грачаца до Београда возио трактор пуних 600 километара.

Слика дечака који вози стари ИМТ-ов трактор, са баком у приколици, постала је симбол страдања, али и борбе за опстанак српског народа у Крајини.

Богатство Лана и Хана

Драган Миоковић је отац две преслатке кћерке: Лане (2) и Хане. Каже, рећи ће им за своју епопеју у “Олуји” само ако га буду питале.

– Уколико ме о томе буду питале за 10 или 15 година, испричаћу им све како је и било. А, ако не, нећу им ништа ни рећи. Што бих их оптерећивао нечим што је давно прошло – каже Миоковић.

– Све је тачно, сем што нисам ја на тој фотографији. То је Ратко Фундук, који је такође избегао током “Олује”. Међутим, медији као медији, ваљда им је лакше да понове неку причу, него да напишу истину. Није тачно ни да сам возио баш све време. Волан је преузео неко од рођака када смо се докопали Босне – прича сада 35-годишњи ИТ стручњак из области дигиталне графике.

Док разговарамо у једном од престоничких познатих кафића, Драган каже да више нема никаквих осећања према ономе што се догодило пре 23 године.

– О себи не размишљам као о хероју, то су углавном конструкције новинара и ништа више од тога. Те догађаје треба посматрати из перспективе дванаестогодишњака који је истовремено био и јако тужан што напушта своју кућу, а истовремено и неизмерно срећан јер су му родитељи допустили да вози трактор, и то да га вози колико хоће. Из данашње перспективе је наравно то смешно, али тада сам се једино плашио да нас не гранатирају, па да се нешто догоди трактору. Плашио сам се љутње мајке, а о томе да бих и ја могао да погинем уопште нисам размишљао – прича кроз благи осмех Миоковић.

Не одлази у Хрватску

Родни дом у селу поред Грачаца напустио је са баком, мајком и млађим братом Душком 4. августа 1995.

Пре пет или шест година, не памти, поново је био у родном селу, али превасходно зато што је у Хрватској вадио документа. Међутим, признаје, није препознао место где је живео.

-То више није било село које памтим. Није било ни поткошених травњака, ни поткресаних шљива, ни сређених кућа и окућница. Ни Срба више није било тамо. Оно мало што се вратило углавном су стари и умиру.

Данас, 23 године касније, Драган одлично зна да то што је прошао са породицом није била “дечја игра”, већ егзодус једног народа. Ипак, за то не криви Хрвате, већ искључиво политичаре и национализам. Тиме и објашњава апсурд да док у Србији тугују, тог 5. августа у Хрватској славе.

– Тај Хрват који слави “Олују” је искрено срећан јер му је речено да су тог августа поразили и протерали четнике који су убијали његов народ. Он ме није ни упознао, и не зна да ја нисам четник, а мрзи ме. Нажалост и већина Срба размишља на сличан начин о Хрватима. Жао ми је што оба народа не схватају да су били жртве политичара. Упознао сам доста Хрвата који овако размишљају, а национализам нас нигде неће одвести. Али, то обичан народ мора да схвати, а не да га политичари и даље залуђују – вели овај младић.

Драган је у Србију стигао са мајком и млађим братом Душком. Признаје да се веома тешко привикао на нову средину.

– Нисам се упочетку снашао у Београду, нисам никако. У Грачацу ми је било лепо, а овде није. Никако нисам успео да се адаптирам – прича.

Свако је ишао за својом срећом

Основну школу је ипак завршио као вуковац. Додуше, планирао је одмах да се да на занат – аутомеханичарски.

– Наставник техничког из школе ме је окренуо “на другу страну”. Рекао ми је да пробам да упишем Електротехничку школу “Никола Тесла”, па ако се не снађем, увек могу на занат. После сам уписао и ПМФ, али за годину дана нисам дао ни један испит, већ сам почео да се бавим програмирањем и компјутерском графиком.

Драган је заволео ту струку и сада је један од бољих у Србији. У међувремену се и адаптирао на Београд.

– Сада ми је Београд леп. И даље живим као подстанар, али планирам ускоро да купим стан на кредит.

Драган ради у највећој и најпознатијој српској фирми која програмира игрице и презадовољан је. Признаје да углавном за пријатеље нема оне који су као и он, избегли из Крајине.

– Једноставно, свако је тада ишао за својом срећом, па сам се углавном дружио са вршњацима који нису ни знали где је Хрватска. Није ми сметало, као што ми ни данас не смета што у фирми неки знају, а неки и не, какву голготу је прошла моја породица те 1995. године – закључује овај младић.

Аутор: Ђорђе Баровић, Франкфуртске вести

Иѕвор: Банија онлине

Везане вијести:

Парастос страдалим у „Олуји“ 2018 

Србе у „Олуји“ су убили без казне

Исповест Марте Дрпе из Книна

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: