„Oluja 2“ i „Memorandum 2“ ili činjenje i nečinjenje

Jedan skup u Zagrebu, od pre nekoliko dana, otvorio je,  ne zna se po koji put, potrebu razgovora, rasprave, o pravim razlozima ćutanja SANU pred jednom podmetačinom koja tu instituciju već dve decenije drži prikovanu na stub srama,  o ćutanju SANU uopšte, uprkos svemu što se događa

Prošlog vikenda, u subotu 23. februara ove godine, održan je u Zagrebu skup u organizaciji „Domovinskog stožera“, nevladine organizacije čije se aktivnosti mogu lako naslutiti iz samog imena. „Stožer“ predvodi penzionisani general (admiral) Hrvatske vojske, Davor Domazet zvani Lošo, a skup o kojem je reč imao je cilj da se promoviše dokument pod imenom „Oluja 2“. U velikoj dvorani centra Globus okupilo se, prema tvrdnjama zagrebačkih medija, preko hiljadu ljudi iz svih krajeva Hrvatske a bilo je tu, hvale se organizatori, i gostiju iz „susjednih zemalja“. U prvom redu, na počasnom mestu, sedeo je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić.

TAJNI DOKUMENT

Šta je „Oluja 2“? U Zagrebu je rečeno da se radi o strateškom dokumentu koji je neko morao da napravi („pošto država neće“) jer je Hrvatska napadnuta, izložena agresiji kao i 1990. godine ali ovoga puta mnogo perfidnijoj. Agresor je, treba li reći, Srbija. Govornici, a bilo ih je nekoliko – zaključno sa „velikim vojnim strategom i stručnjakom za geopolitiku, admiralom Domazetom“- nemaju dileme oko osnovne postavke;
Hrvatsku valja braniti jer je napadnuta spolja i iznutra. Sa domaćim izdajnicima, čulo se, biće teško ali to je ništa u odnosu na ono što Hrvate čeka kad Srbija aktivira svoje planove iz tajnog dokumenta koji se zove „Memorandum 2“.
Bože, često pomislim kako bi Srbima bilo i bolje i lakše da su bar delimično onako ozbiljni i sistematični kakvima ih vide i predstavljaju njihovi protivnici.
Dakle, taj Domazet je izašao za govornicu naglasio da ne govori na pamet, da je sve razrađeno napismeno, u dokumentu „Memorandum 2“ koji je on, tako reče, držao u rukama. Zašto ga nije doneo na skup? Iz majušnog, jednostavnog razloga; takav dokument nikome u Srbiji nije pao na pamet, a kamoli da je napisan.
Šta sve ovo govori? Može li se bratija iz „Stožera“ uzeti za ozbiljno? Znam šta jedan deo hrvatske javnosti misli o Davoru Domazetu; opsednut teorijama zavere, mitoman zakačen za savremene političke teme, geostrateg koji je to posto posle pet pročitanih knjiga o geostrategiji i tajnim društvima, dokoni penzioner sa viškom energije i manjkom razuma. Neke od ovih postavki odgovaraju istini, ali nemam problem da ovakve ljude, uprkos iznetim ocenama, prihvatam vrlo ozbiljno, taman toliko koliko su ozbiljne posledicama njihovih činjenja, o čemu svedoče istorijske čitanke. Živeo sam u Zagrebu kada su prva pojavljivanja Franje Tuđmana u javnosti – kraj 1989. i početak 1990. godine – dočekana identičnim stavovima. Najčešći je bio: Ma pusti staru dokonu budalu. Kako je sve okončano – znamo. Druga su vremena, reći će mnogi. Da, ali zar su vremena i okolnosti date zauvek. Pa bar se ovde, na Balkanu, to menja brže od izgleda parkova sa prvim danima jeseni.

SUMORNA BUDUĆNOST

Hrvatska je na nekoliko meseci do formalnog ulaska u Evropsku uniju. Svi pokazatelji, iskustva država iz tranzicije pripuštenih u EU, govore da će se Hrvatska, ionako ekstremno zadužena na unutrašnjem i spoljnom planu, za prve dve godine članstva u Uniji zadužiti za minimum dvadesetak novih milijardi evra. Hrvatska nema šta da plasira na evropsko tržište; Podravkine supe, cedevita, vina i maslinovo ulje nisu dovoljni za petinu potreba Beča, Frankfurta, Rima, Pariza, kamoli da napune državne kase prazne ko sirotinjske jasle. Hrvatska je već sada nemačka i austrijska kolonija, ni jedna banka u Hrvatskoj nije domaća, svi privredni sistemi, nekadašnji giganti sa hiljadama ili desetinama hiljada zaposlenih -uništeni su. Skoro 80 odsto hotelskih kapaciteta na Jadranu nalazi se u vlasništvu stranaca, taj procenat će se vrlo brzo zaokružiti na punih sto odsto. Vlada Hrvatske, na čelu sa Zoranom Milanovićem, čiji je glavni ekonomski strateg, Radimir Čačić, završio u zatvoru, zbog saobraćajke u Mađarskoj u kojoj je dvoje ljudi izgubilo život, nalazi se u situaciji da proglasi bankrot države.
Sve ovo može u bliskom vremenu, za godinu, dve, dovesti do socijalne eksplozije, društvenih potresa i komešanja kakva savršeno pogoduju „čvrstorukim izbaviteljima nacije“ a gde ćeš za tu ulogu pogodnije ljude od dobrodržećih generala u penziji. Zar Tuđman nije bio takav?

FAKTOR GOTOVINA

Ima u ovoj priči još jedan faktor koji se ne sme zanemariti. Zove se Ante Gotovina.
Kada se ono, posle oslobađajuće presude u Hagu, Gotovina vratio u Hrvatsku, svi su bili iznenađeni, neki gotovo šokirani, njegovom retorikom i smirivanjem tenzije. Gotovina je tih dana pozivao na praštanje, neophodnost zajedničkog života Hrvata i Srba u Hrvatskoj, okretanju budućnosti…i većina posmatrača zauzela je stav da se Gotovina takvom retorikom priprema za političku karijeru, sledeće predsedničke izbore, na primer. Tih dana Domazet se nije odvajao od Gotovine. Sklopimo li sve ove elemente u celinu, nije daleko od pameti da se zaključi kako bi na sledećim izborima za Sabor Hrvatske neka nezavisna lista sa Gotovinom kao nosiocem, mogla da napravi odličan, možda čak spektakularan rezultat. Na toj listi – hajde kad smo se već zaigrali u spekulaciji da to nastavimo – sigurno će se naći i admiral Domazet, pa ako budu tas na vagi za formiranje Vlade Hrvatske, i uđu u vladajuću koaliciju, eto Domazeta u kabinetu ministra odbrane. A on je tvorac dokumenta „Oluja 2“.
Šta ovaj slučaj govori o Hrvatima i Srbima? Na stranu svi gore izneti mogući prigovori i rezerve prema „Domovinskom stožeru“ i Davoru Domazetu, jedno se mora priznati, oni nešto rade. Potpuno je nevažno rade li to iz egocentrizma ili stvarne zabrinutosti za naciju. To stalno podgrevanje nacionalnog, priča o ugroženosti hrvatstva, opomena je i duvanje za vrat hrvatskoj vladi, kakva god ona bila, koliko god se čistila od nacionalizma (a ova Milanovićeva to radi) sa kojim se, navodno, ne može u Evropsku uniju.
Možete li zamisliti šta bi se dogodilo da se u Beogradu sastane hiljadu ljudi u organizaciji penzionisanih srpskih generala, da u prvom redu sedi gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, i da se predstavi strategija odbrane nacionalnih interesa, uključujući Kosovo i Metohiju. Ne mislim da bi nam uveli sankcije, ne daj bože bombardovali, ali da bi Vlada Srbije tim povodom imala vanrednu sednicu, B-92 specijalnu emisiju, NUNS saopštenje sa dramatičnim pozivom državi da interveniše, u to nema sumnje.

SANU BEZ OPORAVKA

Mučno je što je Domazet morao da laže kako je držao u rukama „Memorandum 2“. Nije ga držao, jer tako nešto, na žalost, ne postoji. Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) potpuno je pacifikovana i razumno je zapitati se čemu i kome ta institucija uopšte služi i treba. Pune dve decenije nema u javnosti Srbije ni jednog stava SANU (pojedinačni istupi, kao oni akademika Krestića idu upravo za tim da nateraju SANU na oglašavanje) o događanjima u srpskom društvu, nema kritičkog sagledavanja, ocene, preporuke. Nikola Hajdin, aktuelni predsednik SANU, gurnuo je tu najvažniju kulturnu i naučnu instituciju srpskog naroda u neku vrstu kućnog pritvora. Od udarca zadobijenog veštom manipulacijom tajne jugoslovenske policije oko „Memoranduma“, Srpska akademija nauka i umetnosti još uvek se nije oporavila. Neko joj ne dozvoljava da se oporavi.
Ovo nije slučajno. Jedna analitički savršena studija, dijagnoza stanja tadašnje Jugoslavije, sa upozorenjima kakav nas razvoj događaja čeka ukoliko se nešto ne uradi, iz 1986. godine, nazvana „Memorandum“ iskorišćena je od strane antisrpskih snaga u Beogradu, u frakcijskoj borbi komunista, da celom narodu, Srbima, i Srbiji kao državi, natovarili na leđa mlinski kamen koji joj i danas savija kičmu. „Memorandum“ je opšte mesto, aksiom. Kome na prostoru bivše Jugoslavije padne na pamet da malo skače po Srbiji, okrivljujući je za sve muke i stradanja stanovnika Titove Jugoslavije, taj se lati „Memoranduma“. Zna da ga niko neće osporavati, jer ga ni sama Srpska akademija ne osporava.
Srpski akademici ćute, gledaju u pod, okreću glavu na salve uvreda i poniženja koje im, lažući do neba, priređuju u Zagrebu, Sarajevu, Podgorici, Ljubljani, a ovo je najstrašnije, u samom Beogradu. Ostaće tako sve dok srpski akademici ne izdaju dva nova dokumenta; prvi o „Memorandumu“ iz 1986. i „Memorandum 2“, o stanju u kojem se nalazi Srbija kao država i Srbi kao narod.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović