Olivera Šekularac: Samo se obeleli vrhovi Velebita sećaju šta su sve videli

O ovom istinitom događaju nije snimljen film, odigrana pozorišna predstava, nije ovo priča za igrokaz. Ja zapisah, a pročitaće neki fini ljudi i setiti se da je za dela potrebna vera.

Jedna sjajna dama, koju naravno čudnim putem upoznah u banji Junaković, darom mi odgovori na moju pažnju. Dar, kao i ona nije običan, Šerbedžijin koncert u Novom Sadu, a tu je i ono bitnije: „Vodim te da upoznaš moju majku…“.

Nikad ne tragam, ljudi koji imaju dodir sa mojim precima i krajem sami mi dođu. Ima ko sve već uređuje, to duša prepozna. Odlazimo Ljiljana i ja kod njene nepokretne majke Milice Ljutice. A te oči, to dostojanstvo jedne nepokretne žene, tu bistrinu i snagu duha retko ćete sresti.

Milica mi je ispričala ceo svoj život, kao i obično zadovoljna da ima nekog koga ratni jadi interesuju. Imala je deset godina u Drugom svetskom ratu, kada joj je ubijena majka. Seća se komšinice koja šije od nekog platna čarape u poljskoj bolnici za njenu mrtvu majku, i govori joj da neće naša Lata bosonoga otići na onaj svet.

Kakve slike iz detinjstva…

Da li možete zamisliti decu bez roditelja, koja se druže sa talijanskim vojnicima, raštrkani po ličkom kršu oko zgarišta svojih kuća? O tim danima roman se može napisati. I pored rata i svih nedaća, oni su uspeli da se snađu, da se raduju jedni drugima i svemu onom sitnom, a velikom da se preživi u takvim okolnostima i takvom kraju. Smrt im je bila svakodnevica, češća od snega i kiše, odrastanje uz krv i zverstva.

Onda su ih Italijanski vojnici okupili i rekli da ih vode u Italiju, da će spavati u belim čistim krevetima, da će imati i hrane i svega u izobilju. Napravili su spisak dece i za nekoliko dana su trebali poleteti avionom u obećanu zemlju. Sa mesta polaska sledećeg jutra, svi Miličini drugari su odleteli, a ona ostala skrivena u stogu sena, slušajući kako ponavljaju njeno ime, prozivajući je da se ukrca. Drhtala je skrivena, jedva dišući od straha, ali se nije odazvala.

U jednom danu, otišli su svi njeni drugari o kojima nikad nista više nije čula ni saznala. Milica nije otišla, nije verovala neprijateljima čak ni tako mala. Ostati sam u stogu senu, a biti devojčica u surovom predelu i doneti takvu odluku…

Prepešačila je od tog mesta dug put do kumova Žigića. Oni začuđeni, upitaše je: „Otkud ti, Milice?!“. Ona odgovori da se u nevolji kod kumova ide.

Pored ovakvih priča, malih i velikih junaka, pitam se kome trebaju one izmišljene. Izgubiti sve, a ostati čovek.

Milica je bila ćerka sreskog namesnika Korenice, četiri brata su joj ubijena u Jasenovcu. Odrasla je u domovima za ratnu siročad, a sa takvim vaspitanjem i ljubavlju koje je kao dete dobila, nikad se siročem nije osećala. Izborila se i u tom uzrastu da vaspitači u Somboru ne komuniciraju sa njima na nemačkom, odnosno jeziku neprijatelja.

Završila je trgovačku akademiju, ceo vek radila, i kad je stizala Ljuticinom brdu i jedinom preživelom bratu hitala. Srećna, a tužna sa večitim pitanjem, zašto su joj sve najbliže ubili, a sve drugove odveli jednim letom iz ratne Like… Prisećala se njihovih imena, razmišljala je o njima do smrti…

Ćerka i unuk su joj pokušali nadomestiti ljubavlju narušeno detinjstvo, ali ako neko zna gde su joj drugari, neka ih pozdravi u večnosti, neka im javi da ih ona Milica hrabrica voli. Ostavila ih je onog dana, ali ih je ceo život u srcu nosila.

Reče mi na kraju da u kakvo se kolo uhvatiš, tako moraš da igraš. Ja sam birala istinu i pravdu. Tako je najlepše i najteže, odgovorih joj. Njen zagrljaj sve govori.

O ovom istinitom događaju nije snimljen film, odigrana pozorišna predstava, nije ovo priča za igrokaz. Ja zapisah, a pročitaće neki fini ljudi i setiti se da je za dela potrebna vera.

Samo se obeleli vrhovi Velebita sećaju šta su sve videli.

Miličina duša bezbrižno visinama hodi, ona nije ni trgovala, ni izdala. Njen jedini preživeli brat je u Oluji stigao u Novi Sad. Na Ljuticinom brdu, kao i na dragi mojih predaka, nema nikog a svi smo delom duše tamo.

Izvor: Olivera Šekularac – Fejsbuk stranica