Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера.

Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“.

Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне непокретне жене, ту бистрину и снагу духа ретко ћете срести.

Милица ми је испричала цео свој живот, као и обично задовољна да има неког кога ратни јади интересују. Имала је десет година у Другом светском рату, када јој је убијена мајка. Сећа се комшинице која шије од неког платна чарапе у пољској болници за њену мртву мајку, и говори јој да неће наша Лата босонога отићи на онај свет.

Какве слике из детињства…

Да ли можете замислити децу без родитеља, која се друже са талијанским војницима, раштркани по личком кршу око згаришта својих кућа? О тим данима роман се може написати. И поред рата и свих недаћа, они су успели да се снађу, да се радују једни другима и свему оном ситном, а великом да се преживи у таквим околностима и таквом крају. Смрт им је била свакодневица, чешћа од снега и кише, одрастање уз крв и зверства.

Онда су их Италијански војници окупили и рекли да их воде у Италију, да ће спавати у белим чистим креветима, да ће имати и хране и свега у изобиљу. Направили су списак деце и за неколико дана су требали полетети авионом у обећану земљу. Са места поласка следећег јутра, сви Миличини другари су одлетели, а она остала скривена у стогу сена, слушајући како понављају њено име, прозивајући је да се укрца. Дрхтала је скривена, једва дишући од страха, али се није одазвала.

У једном дану, отишли су сви њени другари о којима никад ниста више није чула ни сазнала. Милица није отишла, није веровала непријатељима чак ни тако мала. Остати сам у стогу сену, а бити девојчица у суровом пределу и донети такву одлуку…

Препешачила је од тог места дуг пут до кумова Жигића. Они зачуђени, упиташе је: „Откуд ти, Милице?!“. Она одговори да се у невољи код кумова иде.

Поред оваквих прича, малих и великих јунака, питам се коме требају оне измишљене. Изгубити све, а остати човек.

Милица је била ћерка среског намесника Коренице, четири брата су јој убијена у Јасеновцу. Одрасла је у домовима за ратну сирочад, а са таквим васпитањем и љубављу које је као дете добила, никад се сирочем није осећала. Изборила се и у том узрасту да васпитачи у Сомбору не комуницирају са њима на немачком, односно језику непријатеља.

Завршила је трговачку академију, цео век радила, и кад је стизала Љутицином брду и једином преживелом брату хитала. Срећна, а тужна са вечитим питањем, зашто су јој све најближе убили, а све другове одвели једним летом из ратне Like… Присећала се њихових имена, размишљала је о њима до смрти…

Ћерка и унук су јој покушали надоместити љубављу нарушено детињство, али ако неко зна где су јој другари, нека их поздрави у вечности, нека им јави да их она Милица храбрица воли. Оставила их је оног дана, али их је цео живот у срцу носила.

Рече ми на крају да у какво се коло ухватиш, тако мораш да играш. Ја сам бирала истину и правду. Тако је најлепше и најтеже, одговорих јој. Њен загрљај све говори.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера.

Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели.

Миличина душа безбрижно висинама ходи, она није ни трговала, ни издала. Њен једини преживели брат је у Олуји стигао у Нови Сад. На Љутицином брду, као и на драги мојих предака, нема никог а сви смо делом душе тамо.

Извор: Оливера Шекуларац – Фејсбук страница