Olivera Šekularac: Prolećni snegovi

Moji su koreni na nebu, tamo među svojima gde se čeka spasenje.

Prolećni snegovi veju u našoj Lici,
bar neko mojima na grob da dođe..

Pahulje prolećne, bar vi nežne budite
kad grobove zaboravljene grlite..

Bar ih vi cvetnim pahuljama ukrasite,
umesto onih voštanica
koje se ugasiše.

Hvala ti, sneže beli,
što tragove zveri pokriješ,
pa bar u toj zimskoj čistini i belini, na tren,
zavičaj bajkom obviješ.

Ne znaš ti, majko, šta su lički snegovi
i kako često i proleće okite.

— Ne znam, Smiljana, ne znam…
ali znam da plačem na smetove martovske,
na snimke onih Plitvičkih jezera
što mi prijatelji poslaše.

Nisu to slapovi —
to duša suzama u zavičaj otiče.

A zavičaj, on je u pesmi.
Ponekad ga tamburica samica ravnicom pronese
da oglasi novo rođenje,
da zahvali predačkom javoru za novo krštenje.

Moji su koreni na nebu,
tamo među svojima
gde se čeka spasenje.

---

Autor: Olivera Šekularac

---

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Olivera Šekularac

---

Mali čuvar sećanja