Оливера Шекуларац: Пролећни снегови

Моји су корени на небу, тамо међу својима где се чека спасење.

Пролећни снегови веју у нашој Лици,
бар неко мојима на гроб да дође..

Пахуље пролећне, бар ви нежне будите
кад гробове заборављене грлите..

Бар их ви цветним пахуљама украсите,
уместо оних воштаница
које се угасише.

Хвала ти, снеже бели,
што трагове звери покријеш,
па бар у тој зимској чистини и белини, на трен,
завичај бајком обвијеш.

Не знаш ти, мајко, шта су лички снегови
и како често и пролеће оките.

— Не знам, Смиљана, не знам…
али знам да плачем на сметове мартовске,
на снимке оних Плитвичких језера
што ми пријатељи послаше.

Нису то слапови —
то душа сузама у завичај отиче.

А завичај, он је у песми.
Понекад га тамбурица самица равницом пронесе
да огласи ново рођење,
да захвали предачком јавору за ново крштење.

Моји су корени на небу,
тамо међу својима
где се чека спасење.

---

Аутор: Оливера Шекуларац

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац

---

Мали чувар сећања