Olivera Šekularac: „Pjesma“

Eto, majko kad ne možeš ti svojima, dođoše oni tebi…

Pitam se,
A ne umem sama…

Kako da ne pogrešim,
I kako da se ne ogrešim.
Kako rečima, suzama izjadanim, okupanim…
Da pretke nesahranjene iz jama dočekam..?

Pitam se i pitam vas,
Znate li možda kako se suze zaustavljaju, pa da se progleda i sagleda,
Da se ispoštuje, zahvali,
A ne zarida kad vam Jadovno u goste dolazi…

Da l’ belu košulju ili crni rubac, večni bakin lički da povezem..?
Pa bi i ona zaridala,
„Eto, majko kad ne možeš ti svojima, dođoše oni tebi…“

U zemlju lala i vetrenjača, što predačke vrleti zameni.

Gde sam to ja i ko mi u goste stiže, ima li išta svetije i bliže..?
Kako prijatelje da obavestim, šta da im kažem?
Da l’ od reke Jadove da krenem,
One ličke, vrebačke,
Uz koju svi moji odrastoše?

Od Jadove do Jadovna su nedužno ubijani, bacani,
Umesto zemljom, jedni drugima zatrpani…
Otkad znam za sebe, znam za Jadovno,
Kome trebamo mi što jame kao prtljag nosimo,
Umesto svih tovara ovoga sveta.

Mi čije su krovove srušili,
A dede nam, kao momci, domaćini jama postadoše
Pa nam ni ptice na zgarišta vekovna ne sleću,
Nit cvrkuta, nit najave jauka.

Za nas nema puta do jadovničkog,
Samo na toj stazi mogu nas razumeti oni,
Koji stajući u prašinu osećaju da možda staju u
Poslednji trag stopa svojih predaka.

Zahvalni Bogu što smo od ponekog preostalog preživelog dobili život…

Hvala Dušane, hvala Jadovničani. Uz vas nećemo presušiti kao Jadova, kad u suši Jaruga postaje.
Pred put Jadovnički, čuh se sa Đurđom: „Možda smo i rod“ reče. I njeni s jedne strane Vrepčani.
Pođoh sa Momčilom iz Beograda put Jadovna, a sa njim Simo sa sinom Savom. Gde ćeš bolje kad otac sinu ovakav put delom pokazuje.

Marija korenima Ličanka, duša plemenita sa mužem Darkom. Tu je i Milutin, bistar, na knjigu podseća. Dok mi Momčilo, sakupljajući putnike o svakom fine niti tka, ulazi i Gordana i drugarica joj Milena odana, na ovakvom životnom hodočašću. Na prvoj pauzi reče Momčilo da se upoznamo, a nas već preci spojili, odabrali… Poznasmo se po tom odakle si i od kojih si…“šta ti je Beba Todorić“. Tetka, rođena sestra mog oca…
Moja baka Smiljana i Gordanina baka Mika, bile su najbolje drugarice, a moja tetka i majka nastavile istim tragom…
Pokazujem fotografiju Gordani njene majke i moje tetke, koju nije do tad videla…

Zar mislite da se slučajno seda pored nekog u kasnu beogradsku noć, ko ima sliku vaše majke, ko je odrastao uz vašu baku i prsten joj na ruci pamti, a njega i moju baku Gordana pominje u priči koju je davno napisala?

Opet suze jadovničke teku, što kroz pesmu, što kroz reku…
Ni čarkari na Savi ne bi ih odagnali…
Sa Jadovna se ne odlazi, to znaju oni koji su mu hodili. Tamo se ostaje, tamo ti svaki delić tela zatreperi, tamo se vaskrsava uz sva srca u jamama, uz sve oči koje su ponovo zaplakale, jer je potekla pesma i reka Jadovničana, svesnih, zahvalnih, svojim precima, mučenicima, zahvalnih za život, zahvalnih Bogu što im je dao snagu da nose krst pokolja.
Nije valjda nama teže slušati, pamtiti i prenositi nego što je njima bilo stradati…

Hvala Jadovničani!

Niste vi udruženje već porodica. Samo se oko Jadovna mogu ogrejati oni koje studen prođe kad se sete smrti svojih najbližih.
Hvala Dušane! Ne trebaju tebi reči hvale, tebe naši Sveti mučenici nose i sve nas su oko tebe svili u molitvi u suznoj tišini…
Onoj kad sa svakim suzom i pogledom možeš prozboriti, da ti vekovni bol razume, da te niko ne prekori što istinu o zverstvima zboriš…

I eto, pomilovaše me moji bližnji, iz reči Gordaninih. Nisu me ostavili moji upokojeni na ovakvom putu. Toliko simbolike i znakova, toliko predačkih dodira…

A Momčilo, kakav je to vitez bio, posle liturgije u našem Smiljanu kod našeg Tesle, sa Đurđicom Vrepčankom put u Vrebac ostvario.

I svaka svom zgarištu ode, onom stazom gde su nam preci vekovima koračali, nisu mrvice i kameničiće za trag ostavljali, već životima putokaze ucrtali.

Hvala Beogradskom sindikatu i Pavlini!
Hvala Feđi i Blaži što su dolaskom pesmu potvrdili!

Naši su preci živi i mnogo življi od svih onih koji su ih zaboravili!

(Posle susreta sa Dušanom, u Holandiji, kog ovim rečima zagrlih.)

Od istog autora:

Olivera Šekularac: E moj deda, aoj Liko

Olivera Šekularac: Da l’ da jaučem ili da mučim, muk samo poneko čuje, prepozna…

Mi što nas Vukašinove oči bole..

Otišao je naš Dimitrije

MOM DEDI NIKOLI