Olivera Šekularac: Od Božića, radosni praznici u nizu… 

Krstovdan se Bogojavljenjem okitio, nebo otvorio, i opet su očevi stihovi blizu…

„Krstitelju sveti Jovane, vrane se legu u tornju tvoje zvonare…“ Pa nek’ bude volja Božija, možda me vide oni koji su mi krst darivali. A moj krst je lički, jadovnički, iz velebitskih jama iznikao, u ravnici sve u jamama oplakao, izbeglički od rođenja…

Moj krst je dedin, izgoreo sa kućom, a u mojoj duši još gori. Preklan sa njim, a svakim danom sve više zbori i boli. U svakom prazniku suzom romori i molitvi privoli. U mom krstu zavičajna kolevka tiho se njiše, zna i ona da je zbog pradedovskog krsta postala pusta.

U mom krstu izgorele su fotografije mog najbližeg roda, noću sastavljam slike iz priče bakine… „Na koga je ličio deda, kaži mi, neću nikom da često noću plačeš – odam…“

Ako u snu ne prepoznam njega, kad Bogojavljenje koje je toliko voleo dođe, prepoznaće on mene po krstu, po ovoj bogojavljenskoj suzi koja istinom teče i nikad da prođe. 

Za one što su zaboravili dedu i krst njegov, večnosti nema. Tamo im sve dedine njive i šume pomoći neće, za večnost trebaju dela.

I taj ukradeni kamen od kuće i crkve nikom ne može biti dom i ognjište, a kamoli štala, životinjama utočište… Kamen pamti, a ja od pamtiše bake znam, to činiti ne valja. I ne vežite mi sećanja za mržnju, moj se niko svetio nije. I ne pitajte nikad gde je taj dedin Gospod kad su klali bio, tu uz mučenike, tu gde mu je i sin radi našeg spasenja na krstu krvario…

Negde na severu Holandije u crkvi tvog imena palim sveće, hvala ti deda. U tvojoj duši se zbiva carstvo neopisivo, da nije tako sve bi obesmislilo.

Hvala ti, deda, što krstom tvojim svaki dan hodim u zaranke, dok rosu brišem s lica…

I prohuje Crnčevićevi stihovi u hladnoj ravnici… 

„Svi mi dugujemo sebe nekoj deci, budimo potomci da bi bili preci…“

Više od istog autora: Kolumnisti – prijatelji – Olivera Šekularac