Okupacija

Sećate se: Albanci su tog dana u Prištini, na sednici koja je počela u 15 časova, proglasili nezavisnost, uz direktan prenos na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju i Juronjuzu

MNOGO je, gotovo neizdrživo mnogo, loših, iracionalnih,
katastrofalnih srpskih postupaka i odluka u protekle dve i po decenije o
kojima se može polemisati, na njihovu temu organizovati panele i
seminare, pisati knjige, braniti doktorate. Nema u tom smislu među Srbima
jedinstvenih stavova, niti će ih biti. Što se moje malenkosti tiče,
držim da mi je mnogo toga jasno, da znam odgovore (to nikako ne znači da
sam bistriji od onih koji tvrde suprotno, naprotiv) ali jedna odluka
srpskih vlastodržaca iz 2008. godine ni danas
mi, što bi rekao narod, ne ide u glavu. U pitanju je rabota nakon
proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, 17. februara 2008. godine.

Sećate se: Albanci su tog dana u Prištini, na sednici
koja je počela u 15 časova, proglasili nezavisnost, uz direktan prenos
na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju i Juronjuzu. Predsednik Srbije tada je bio Boris
Tadić, a predsednik Vlade Vojislav Koštunica. Isto veče Tadić je kazao
da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova, dok je Voja izašao s
tezom o lažnoj državi podignutoj na bombama NATO-a. U redu, prihvatljivo,
pod uslovom da je usledilo ono što nije.

Sazvana je
sednica Skupštine Srbije na kojoj je usvojena odluka da se prištinska
nezavisnost proglasni pravno ništavom, nevažećom. I to je u redu, pod
uslovom da je usledilo ono što nije.

A to što nije
usledilo i što meni nikada neće u glavu jeste stav tadašnjeg političkog
vrha Srbije da ne iskoristi mogućnost donošenja odluke koja bi glasila:

„Skupština
Srbije proglašava prostor Kosova i Metohije privremeno okupiranom
teritorijom“. Naravno, uz pozivanje na Rezoluciju 1244.

Sve
bi u tom slučaju bilo drugačije: razgovori s velikim silama, kontakti s
Albancima, pozicija Srbije, sve. Može da se razgovara, pregovara,
usvajaju rešenja u Briselu ili drugde, uspostavljaju posredni kontakti s
Prištinom, podrže kosovski izbori i učešće Srba na njima ali uz etiketu
da se sve to radi na privremeno okupiranoj teritoriji države Srbije.

Meni
ovo, rekoh, ne ide u glavu, i nikada neće, a slučaj spominjem tek kao
prilog stalnoj srpskoj raspravi o izdaji, predaji, isporuci Kosova i
Metohije. Ne optužujem, ne krivim, sićušan sam ja za tu rabotu, samo
podsećam.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Večernje Novosti