Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

100 година од Великог рата – Огрлице из Туниса.

Огрлице из ТунисаЧедомир Вукашиновић из Синошевића вратио се жив из рата, али не празних руку. Својим ћеркама направио је две огрлице сребрњака, знајући за њихову скорашњу удају.

„Ми смо као деца заједно с мамом рачунале време према ратовима. Тата је мобилисан или није. Седам година ратовања, нас шесторо деце. То је мој отац, то је његова биографија. Сећам се звона у Такову. Јечало је селом. Мама је ћутке отворила дрвени сандук у гостинској соби и почела тати да пакује чисте кошуље. Као деца, сестра и ја нисмо знале штаје то рат, али знакови постоје. Докје мама већ увијала врућ хлеб у тежињаву крпу, нана (татина мама) поклопила је чанак сира и стављала га у шареницу. За то време наш отац је ћутке поткивао своје опанке под тремом. Није му први пут… Пољубио нас је све у чело, своју мајку у руку и нестао у групи наших комшија који су с песмом пошли низ пут, истим послом.” Овако је увек почињало казивање Даринке Максимовић, девојачко Вукашиновић, о свом оцу Чедомиру. Ми деца, њена унучад, слушали смо без трептања.

Ветеран оба балканска рата, припадник Десетог шумадијског пука-извиђачке чете, Чедомир Вукашиновић је два пута одликован Медаљом за храброст и Карађорђевом звездом с мачевима.

После Великог рата, обично зими, кад село утихне, причао је укућанима дај е коњ света животиња. Преко Проклетија морало је имати за коња сена, макар лисника,а војнику шта се затекне. Прехранио се Чедомир (не само он), зрневљем несвареног кукуруза из коњске балеге, а у свим ратовима носио прст воштанице да се намени за славу, Божић и Васкрс.

Сећао се причом рата с Бугарима и примирја за православни Божић, кад су обе сукобљене стране спонтано изашле из ровова и једни другима рекли: „Христос се роди!”, „Ваистину се Христос роди! Братко”…

А то је живот. Као и дар Чедомиров својим најстаријим ћеркама Даринки и Винки. Знао је Чедо, када се рат заврши и он се врати, ћерке треба удавати. Кућа је утањила а мираз треба спремати, време је…

Док је српска војска видала ране у Бизерти, он није дангубио. Од 13 металних апоена – 50 центи туниских из 1915. године, једног француског франка(1906) и два „сребрњака” француска од 50 центи (1916) – Чедо је направио два ђердана. Сваку пару пробушио сврдлом, провукао јак кончић и поделио у две групе, свакој ћерки по осам сребрњака спојених у две сомотне траке које је скинуо са шињела. У међувремену, отишао је у Земаљски музеј познате вароши и ускликнуо од радости када је у поставци музеја међу експонатима видео српску народну ношњу. Замолио је домаћине за услугу. Фотографисао се.

Та црно-бела саrta postale, чува се породично међу потомцима у Горњем Милановцу. На полеђини фотографије пише: „Из Северне Африке вароши Бизерта, француске колоније Тунисије. На поклон мојој ћерки Винки, августа 1915. Чедомир.”

Иста кућа у граду под Рудником чува две ниске сребрњака. Успео је солунац да прескочи толика минска поља, претрчи ровове, избегне куршуме и осване пред црквом у Такову. Дошао је са 42 килограма, али жив. Млађе ћерке Дринка и Љубинка нису га познале. У време мобилизације тек су проходале. Радивоје и Радиша су Љубичина (девојачко Смиљанић) и Чедова послератна љубав.

У Другом светском рату Чедомир Вукашиновић није учествовао ни на једној страни. До краја живота бавио се пчелама и калемљењем воћа. Најмлађи син Радиша доживео је дубоку старост, умро је у 91. години живота, прошле године. Старији Радивоје, као младић још нестасао за војску, одведен је из дворишта родне куће везан, од стране Љотићеваца, у непознатом правцу. До дана данашњег о њему није нађен никакав траг.

Саша Савовић ПОЛИТИКА

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: