Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Огњен Вуковић: Ретуширани антисрбизам на „десничарски“ начин

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/drugi-svjetski-rat.jpg

До сада jе у Србиjи постоjала мање или више jасна разлика између Срба и оне групе коjа се jедино исправно може означити као антисрби. Срби су били они коjи су баштинили традиционалне, конзервативне и националне вредности. Она друга страна била jе и остала опчињена Европском униjом, вештачким космополитизмом, самопорицањем, самоодрицањем и одбоjношћу према свом народу, његовоj историjи и традициjи. Генерално гледано, њима jе свака аутентично десничарска вредност била страна, а наши светови се нису мешали. Као да jе свака страна створила своj духовни простор у коме jе функционисала. Свако jе има своjе интернет портале, своjе часописе, своjе издавачке куће, своjе књижаре, своjе писце, своjу музику, своjе глумце, своjа позоришта, своjе омиљене филмове… Српски и антисрпски простор развили су сваки за себе и своj посебан начин говора и своjе омиљене фразе. Та два простора остала су затворена jедан према другом. Они су били као стихеjе коjе се судараjу и међу коjима се не може бити неутралан. Оне се нису могле комбиновати или „дозирати“да би створиле неку трећу мешавину. Припадност jедноj страни подразумевала би по логици ствари и неприjатељство према оноj другоj. Рационалност jедне стихиjе ниjе важила за другу. Али да ли су се ствари измениле?

Исто питање се може поставити и на други начин. Ако jе са оном другом страном све у наjбољем реду, да ли то значи да се наш простор раскравио? Да ли се вирус антсрпства увукао и на другу – српску – страну? По свему судећи тако стоjе ствари. Антисрпска киселина завукла се у ситне пукотине на нашем заштитном омотачу и продрла у само jезгро. Не ради се само о прелетачима, о колебљивцима, о ситним душама и ништацима коjи продаjу веру за вечеру. Не ради се ни о оним „реалним“ националистима, коjи „знаjу“ да не може „шут с рогатим“, и да „сила Бога не моли“, коjи су „свесни“ тога да смо „ми сувише мали и слаби“ и да и онако „ништа нећемо изменити“. О jадноj скупини оних коjи се на сва уста одричу „екстремиста“ и помирљиво нуде своjу верзиjу „либералног национализма“ у коjи ни сами не веруjу. Ниjе реч ни о некаквим празноглавим патриотима коjи се задовољаваjу површним и ретушираним српским поносом у ретким погодним приликама. Онима за коjе уз шаjкачу и глобализам постаjе српскиjи, а Србиjа западна или барем западниjа земља у коjоj се говори „бре“. Немамо на уму ни оне званичне „десничаре“, вечите дисиденте и свакоj власти корисну конструктувну опозициjу.Све jе то постоjало и постоjаће као мање или више страшна, пропратна поjава. Реч jе о нечим другом, о нечем што jе до сада невиђено и због тога опасниjе.

Антисрпски дух се провукао и тамо гдеjе то изгледало немогуће. Чак ни последљње линиjе одбране више нису сигурне. Вирус jе оставио у животу форму, љуштуру, спољашње симболе, али jе раскравио и поjео суштину. Разлога за забринутост има, а као речити пример може да нам послужи Центар за историjски ревизионизам „Др Лазо М. Костић“ коjи делуjе у Берлину, Минхену и наравно Београду.

Досадашње активности Центра биле су усмерене на издаваштво посебне врсте литературе. Иако Центар настоjи да задржи српску и патритоску маску ослањаjући се на историjску обjективност нема сумње да сусрпство и национализам овог Центра само поза, док jе његово деловање суштински антисрпско. Сам по себи антисрбизам ниjе новина, али jе забрињаваjуће то што се оваj антисрбизам поjавио тамо где га раниjе ниjе било и што се маскирао десном, конзервативном идеjом. Међутим, деловање овог Центра не само да нема никакве суштинске везе са десницом и национализмом, него jе исто толико Центар удаљен и од историjске обjективности те од историjског ревизионизма. Историjски ревизионизам подразумева напоре професионалних историчара и стручњака у другим областима да на основу чињеница и ваљаних аргумената доведу у питање одређене стереотипе везане за поjедине историjске догађаjе коjи се, притом, не могу научно бранити него представљаjу идеолошке конструкте. Ово се пре свега односи на изазивање историjских митова везаних за Други светски рат. Деловање ревизиониста jе, дакле, усмерено на рушење нетачних идеолошких конструкциjа коjе су заправо у функциjи политичих циљева неке групе или класе.То jе оно чиме се баве ревизинисти у свету када доводе у питање званичну верзиjу холокауста, улоге поjединих воjних формациjа током Другог светског рата. Док jе деловање страних ревизиониста углавном конструктивно и усмерено против идеологизациjе и инструментализациjе историjе, деловање београдског Центра jе нешто сасвим различито. У свету бављење ревизионизмом често представља акт грађанске и интелектуалне храбрости, односно вољу да се поставе и она непопуларна питања, те да се преиспитаjу напамет научени одговори. О томе сведоче биографиjе познатих европских ревизиониста, људи коjи су због своjих истраживања претрпели праве прогоне. Једино што спаjа све те људе jе интлектуална радозналост и истинољубивост без обзира на различита идеолошка, политичка и верска уверења, различита искуства, различито порекло и образовање. Иако би превођење и штампање озбиљне ревизионистичке литературе било корисно за српску jавност, како стручну тако и шире кругове, деловање Центра jе посве негативно. Ценатр jе преузео ревизионистичко име стављаjући га у службу jедне идеологиjе и jедног у основи антисрпског проjекта. Уместо да српске читаоце упознаjе са токовима мисли на страни и актуелним историjским расправама Центар прилично агресивно нуди своjу верзиjу историjе, као нека нова секта коjа тражи следбенике коjи ће беспоговорно веровати у њену реч. Другим речима, Центар за разлику од озбиљног ревизионизма не поставља питања, него нуди већ готове одговоре коjе затим пакуjе у шири идеолошки и геополитички оквир.

Управо, деловање Центра усмерено jе на ревизиjу, релативизациjу, идеологизациjу и скрнављење српске историjе. „Српски“ ревизионисти се не баве оним што jе битно за Србе и српство. Ако се некоме данас намеће произвољна и идеологизирана верзиjа историjе, онда jе то случаj са Србима. Верзиjа историjе по коjоj су Срби реметилачки фактор у Европи, дежурни кривци, агресори и злочинци данас jе на Западу прихваћена као званична и jедина ваљана, чак jедина могућа верзиjа историjе. Захваљуjући антисрпском деловању та идеолошка измишљотина бива озваничена и у Србиjи. Нема никакве сумње да ако jе некоме потребна историjска ревизиjа онда jе она потребна управо Србима. У том смислу све наше српске снаге животно су заинтересоване за стварну историjску ревизиjу и обjективно сагледавање наше прошлости. То значи постављање непопулраних питања везаних пре свега за скориjу историjу, а то ће рећи период комунистичке Југославиjе и последње ратове. Међутим, Центар за историjски ревизионизам се овим стварима не бави, чиме директно помаже антисрпску страну. Они не доводе у питање званичну верзиjу Сребренице, разбиjања Југославиjе, мит о српскоj кривици, Маркале, Рачак, празне приче о гранатирау Дубровника, или систематско занемаривање и релативизовање Јасеновца или Јадовна. Таквим своjим нечињењем оваj Центар заправо директно помаже српске неприjатеље.

Наоко jе парадоксално да српски центар за историjски ревизионизам ниjе заинтересован за истину о Србима, али посматрано у ширем контексту jасно jе да jе деловање Центра заправо свено антисрпско. Уместо да се концентрише на истраживање оног битног и уместо да се посвети историjскоj одбрани свог оклеветаног народа Центар у неким своjим издањима директно помаже српске неприjатеље у њиховом сакаћењу историjске истине и историjске свести српског народа. Тако непотписани београдски ревизионисти се већ у наслову jедне своjе публикациjе питаjу Ко jе клао Немце по Воjводини? Уместо анализе комунистичких злочина у Србиjи, што би била вишеструко корисна и вредна ствар, Центар се тенденциозно фокусира искључиво на Немце и то, опет само на простору Воjводине. Тиме не само што се занемариjу историjски контекст, него се прећуткуjе судбина Немаца у другим краjевима Југославиjе, па и Европе. Тако се уместо анализе проблема Фолксдоjчера пре за време и после Другог светског рата, српским читаоцима нуди поjедностављена и малициозна инстант верзиjа „jош jедног српског историjског злочина“ оваj пут против домаћих Шваба. Оно што би београдски ревизионисти морали да знаjу, ако већ имаjу намеру да се баве историjом jе то да су на простору Југославиjе у Другом светском рату жртве пре свега били Срби, а не Немци. Индикативно jе и да се ова активност Центра поклапа са поjачаним интересовањем разних других антисрпских кругова за судбину воjвођанских Шваба и то баш у тренутку када се са свих страна домаћи и страни антисрби утркуjу да релативизуjу и минимализуjу српске жртве Јасеновца. Ако се београдски ревизионисти већ занимаjу за историjу прогона молги би се позабавити истраживањем прогона Срба из Хрватске коjи jе не само временски ближи него и неупоредиво екстремниjи, систематичниjи и масовниjи од онога што се задесило Немце.
На први поглед овакава студиjа о „клању Немаца“ ниjе везана за српску кривицу за Вуковар и Сребреницу, али тако ствари стоjе само на први поглед, jер народ коjи jе могао да силуjе немачке жене и девоjчице, да тестери живе људе, те да на краjу протера стотине хиљада људи само зато што су били Немци, способан jе и да почини геноцид у Сребреници или држи опседнуто Сараjево под снаjперском паљбом. Човек се може запитати не лежи ли ту негде корен садашњег интересовања свих оних осведочених српских неприjатеља за питање подунавских Шваба? Следеће питање би било и ко стоjи иза овог Цетра?

Па ипак, поред туговања за Немцима оваj Центар из Београда се занима и за друге теме. Историjска ревизиjа коjа jе разлог постоjања овог Центра заправо jе извртање историjске слике о Првом светском рату. Кроз брошуру Одговорност за Први светски ратнемачког аутора сумњивог кредибилитета Уда Валендиjа, као и Станите!… Пропаде српски народ коjа jе дела извесног маjора Лазаревића Центар отворено исказуjе своjе претензиjе. Наиме, циљ Центра jе набиjање Србима на нос одговорности за избиjање Првог светског рата. Вероватно наjхероjскиjи период српске историjе оспорава и релативизуjе jедан сумњиви Центар из Београда и то уз помоћ две више него сумњиве брошуре маргиналних и фактички небитних аутора. Све у свему, Центар стоjи на позициjама да jе врх српске државе стаjао иза атентата у Сараjеву и да су званична Србиjа и званична Русиjа свесно радиле на изазивању Првог светског рата. Тиме се фактички Немачка и Аустро-Угарска, али и Велика Британиjа и Француска ослобађаjу кривице за рат. Великодушна амнестиjа, нема шта, поготово када долази од стране Срба коjи су се дефинитивно наjвише жртвовали у том рату. Наравно, већ се и само питање одговорности за рат банализуjе везивањем искључиво за атентат у Сараjеву. Притом, не само да jе занемарен шири контест, да се ни jедном речи не указуjе на односе међу великим силама, њихову политику, нити на све оне кризне моменте коjи су и раниjе могли да доведу до рата, него се и сам атентат третира површно и дилетантски, а нигде се не говори о стању у Босни и Херцеговини нити о неиздрживом положаjу српског народа. Једини кривци за рат су Срби и Руси, што jе посебно битно с обзиром на декларисани шовинистички и русофобски курс Центра. Овакве брошуре би можда могле бити од интереса Немцима или Мађарима, али никако Србима. Поново се морамо вратити на стање српског народа данас и духовни терор свих антисрпских снага. Духовно збуњени Срби коjима се већ на терет наваљуjе све и свашта, некакав измишљени геноцид, конструкциjе о злочинима и остале сулуде сулуде оптужбе коjе циљаjу на српску варварску и агресорску природу допуњуjу се тиме и оптужбом за изазивање Првог светског рата. Као некада у енглескоj штампи, Срби се овога пута у брошурама штампаним на српском jезику представљаjу као народ атентатора и убица, друмски разбоjници, пустахиjе и изазивачи нереда. Какав jе интерес jедног ревизионистичког центра коjи Србе оптужуjе и за ни мање ни више него jедан светски рат? Треба посебно имати у виду да данас нико озбиљан не говори о српскоj кривици за рат, те да се сви важниjи историчари слажу о томе да jе атентат у Сараjеву био повод, али не и узрок Првог светског рата. Ипак, ово за Центар из Београда ниjе довољно. Вреди приметити да исти београдски Центар коjи Србе и Русе криви за први, брани Немце и Хитлера од кривице за Други светски рат.

Такође, Центар се не задржава само на тим оптужбама него се jадикуjе што Србиjа ниjе изашла из рата и са Аустро-Угарском потписала сепаратни мир. У ту сврху jе штампана Лазаревићева брошура коjа заправо представља класичну ратну пропаганду, о чему говори и чињеница да jе обjављена у Софиjи 1918! Интересантно jе и да се у Поговору експлоатишу стандардне антисрпске флоскуле о „великосрпским идеjама“ или поповања осрпском окретању западу, при чему jе наjкраћи пут за српску вестернификациjу пут коjи води преко Аустро-Угарске коjа jе као што jе ваљда свима познато, била огорчени неприjатељ свих српских националних интереса. Да не буде забуне, реч jе о германоманиjи и истом оном духу самопорицања коjи баштини цео антисрпски корпус. Тако аутор фамозног Поговора се експлицитно позива на културну надмоћ Аустриjе и германског духа у односу на Србе. Исти такав дух самопорицања данас негуjу и заговорници Европске Униjе. Стога не треба да чуди да се закључци центра у длаку слажу са геополитичким и историjским опсервациjама неких српских историчара, иначе блиских Либерално-демократскоj партиjи. Као и Центру и њима jе српска „модернизациjа“ важниjа од српског идентитета. И не само да jе важниjа, него модернизациjа управо подразумева одустаjање од српства.

Да би се германоманиjа Центра употпунила обjављен jе и jедан одурни антируски памфлет Украjинца Дмитро Донцева коjи позива на обрачуна са Русиjом, али и са целокупним словенством у име некакве замишљене Европе. Дух Русиjе jе по њему дух ропства и на краjу краjева дух Антихриста. Русиjа jе увек иста, неприjатељска, тлачитељска, примитивна и нецивилизована безоблична маса свеjедно да ли jе славjанофилска, царистичка, конзервативна, православна комунистичка или некаква другачиjа. Занимљиво jе инситирање Донцева на изразу Московиjа уместо Русиjа што ниjе ни мало случаjно. Може се запазити сличност између ове брошуре и стандардне усташке, антисрпске пропаганде. Арсенал оптужби jе мање или више исти, чак jе и „доказни материjал“ исте врсте док се jедино разликуjу мете напада. Па ипак, ако се има у виду да се на западу Срби наjчешће перципираjу управо као мали Руси, логично jе закључити да оно што важи за велике Русе не може мимоићи ни њихову млађу браћу. Тако jе Центар Србима заправо понудио наjодвратниjу пропаганду коjа баjаги гађа Русе, али заправо погађа Србе! Јер ако су Руси антихристи, неорганизована, лења и сурово азиjатска хорда нису ли то исто и њихови jужни рођаци? Порука Центра jе према томе политичка, и нема никакве везе са историjом и историсjким ревизионизмом. Она jе наговештена у jош брошури Србиjа под руском хипнозом Владана Ђорђевића, такође у издању Центра. И сам Ђорђевић био jе више политичар него историчар, а у своjоj брошури он покушава да докаже као историjску чињеницу некакаво антисрпско деловање Русиjе током целог XIX века. Са друге стране, Срби се за читаво то време налазе под Руском хипнозом. Овако jедноставно тумачење српске нововековне историjе представља увод за основни политички став царадника београдског Центра. Њихова порука Србима гласи: „Срби, ако нећете да будете антихристи, дивљаци и примитивна хорда, одвоjите се од Русиjе, и окрените се надмоћноj Аустиjи и Немачкоj. Уосталом, Русиjа jе према Србиjи увек била неприjатељска сила.“ Једино кроз ту поруку могу се не прави начин разумети активности Центра, као и избор брошура и памфлета коjе jе оваj Центар изнео на увид српскоj jавности. У функциjи те поруке су и jадиковање за подунавским Швабама и оптужбе за изазивање Првог светског рата и напади на Карађорђевиће и надувавање Божићне побуне и кокетирање са црногорским зеленаштвом и усташтвом и блаћење Руса и Русиjе.

Неко би могао поставити и питање због чега би jедно удружење историчара, па jош ревизиониста уопште било заинтересовано да се бави оваквим стварима. Уместо историjске ревизиjе овде jе на делу jедна огољена антисрпска политика, а иза сваке политике стоjи и нека политичка снага, чак и онда када се та чињеница сакрива коjекаквим фантомским ревизионистичким Центрима. Та политика jе антисрпска jер циљана то да Срби одустану сами од себе и постану нешто друго, нешто ново и нешто другачиjе, нешто што никад нису били и што не би ни могли бити, а да не престану бити Срби. Оно исто што тврде сви остали антисрби подржаваjу и сарадници Центра у Београду, Минхену и Берлину. Једина jе разлика што су други антисрби своjе аспирациjе правдали комунизмом, путем у светлиjу будућности, прогресом, либерализмом, демкратиjом или идеологиjом људских права, док београдски Центар на себе навлачи маску конзервативизма и национализма.

Тако дакле изгледа германоманско смеће коjе српским националистима потура београдски Центар. Али Срби, на срећу, знаjу боље. Кобасичарење, смрад пивнице, еугенштина, пургерство и цео таj тугаљиви мителоjропа штимунг никада нису део српског национализма, па неће бити ни у будућности. Уосталом, ни ово ниjе ништа ново jер jе ту еугенштину разобличио код Срба jош Милош Црњански. Данас исто као у време Црњанског еугенштина стоjи иза подгревања воjвођанског и црногорског сепаратизма сепаратизма, русофобиjе и jедног прикривеног али отровног и заjедљивог антисрпства. Клањање Аустриjи и улагивање Немцима, подрепашко имитирање туђих културних образаца могу бити карактеристика хрватског национализма, али не и српског. Срби своjу супериорност и духовну надмоћ не показуjу тиме што што блате Русе и као паjаци подражаваjу пештерске кочиjаше и бечке фишкале, аграмске курве, вараждинске пандуре, лаjбашке чиновникете ситне малограђанске душе и њихове снове о задриглоj „К унд К“ монархиjи коjа смрди на канцелариjу и касарну. То све ниjе српство, то ниjе српска десница нити jе то национализам. Све то не приличи народу Светог Саве, па ниjе ни у складу са светосавским национализмом. Национализам jе аутентичност, а не избор псеудонима коjи алудира на Помераниjу, зато некакав опскурни приучени историчар, коjи себе назива Померански, не може и не сме Србе да учи конзервативизму и национализму. Може се Центар заклањати иза покоjе патритске брошуре, али туђински псеудоним, туђински аутори, туђинска реторита и наjпосе туђински дух га одаjу и демаскираjу. Национализам ниjе када се посипа пепеолом због убиства неприjатељског надвоjводе коjи угњетава наш народ. Србима jе потребно да чуваjу своj завет, а не да таворе као Немци, Турци, Енглези, Французи или Руси друге класе.

Извор: ВИДОВДАН

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: