Одговор који је Давида Коена коштао живота

Давид А. Коен је био први адвокат међу београдским Јеврејима, а трећи од Јевреја који је свршио правни факултет на Великој школи у Београду. Како кажу они који су га познавали, био је интелигентан, по природи прожет идеалима, врло импулсиван, српски родољуб и велики патриота.

У „Споменици погинулих и умрлих српских Јевреја у Балканском и Првом светском рату 1912 -1918.” наведено је да „доказа о томе имамо у његовим беседама“ у јеврејским храмовима у Београду, Шапцу, и Пожаревцу, у свечаним приликама.

О тим беседама се причало, а осташе и забележене, јер их је сам Коен штампао и објавио у Београду 1897. године. Један примерак је послао и Милану. Ђ. Милићевићу, једном од првих просветитеља модерне српске државе, библиотекару Народне библиотеке, државном саветнику и књижевнику који се бавио и историјом, етнографијом и преводилаштвом, а од кога је као одговор добио писмо следеће садржине:

„Драги господине, примио сам писмо које сте ми изволели написати 13. о. м. и књижицу – Беседе коју сте приложили. И једно и друго прочитао сам са радошћу и као човек, а нарочито као – Србин. Хвала вам за осећања, која веју из сваке ваше врсте. Налазим да су така осећања и част религији, која вас је одгајила и добит Отаџбини, која вас има као сина свога. Само продужите тако. С особитим поштовањем и пријатељским поздравом, ваш М. Ђ. Милићевић“.

Већ у балканским ратовима Коен није могао остати равнодушан – он је свом одушевљењу и усхићењу морао дати израза и тако је фебруара 1913. године саставио књигу под насловом „Бог чува Србију – Апотеоза српском генију у светлости религије“, која излази две године касније у јеку Великог рата. У тој књизи Коен велича Србију, хвали српски народ и глорификује његов геније… а та му је књига дошла и главе.

Када су Бугари 1915. године окупирали Ниш, позвали су Коена и упитали га да ли је он писац те књиге; ако јесте да ли хоће да опорекне оно што је у њој писао. Као што су се наши прадедови херојски одрицали свога живота пре неголи своје вере, пише у Споменици, тако је и Коен одговорио: „Ја сам писац те књиге, ја се ње не могу одрећи, јер све што сам написао је моје чврсто убеђење и израз мојих осећања“. Коен је тако одговорио, иако је знао да ће га тај одговор стајати живота.

После саслушања, Коен бива пуштен, али неколико дана доцније са многим другим Србима, поново га ухапсише и одведоше у град. Истога дана дојурио је јеврејски свештеник из Ниша, заједно са Самуилом Меламедом трговцем из Београда, да моле да се Коен пусти у слободу, „јер је он човек поштен и у годинама“. Рекоше им да дођу сутра, јер ће тада бити главни командант у граду, те да се обрате њему и да ће Коена сигурно пустити. Сутрадан дођу ова двојица, а на њихову поновљену молбу, одговорено им је да се Коен више не налази у граду, јер је отпутовао у Софију.

Од тада нико више није видео Давида А. Коена, нити се он ма коме више јавио. У споменици се даље наводи да је „извесно да су Бугари погубили Коена, а познавајући његов чврст карактер и велико српско родољубље, може се са сигурношћу тврдити да је он своју племениту душу испустио с последњим речима својим: ’Јесте, Бог чува Србију, и она ће постати Велика Србија’“.

Аутор: Олга Јанковић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Велики рат и мегаломанске амбиције

Обнова споменика Јеврејима – српским војницима

Путевима заборављених хероја Великог рата- Васа Ешкићевић